Zašto je moje morsko prase, zapravo, Srbin

//Zašto je moje morsko prase, zapravo, Srbin

Zašto je moje morsko prase, zapravo, Srbin

Obećala sam da ću vam objasniti koju sam to sličnost pronašla između jedne ovako umiljate, a presmešne životinje i jednog tako divljeg, a pretužnog naroda.

Neću vam opisivati Prase, zato je tu slika.

prase

Prase sam dobila kada je već imalo koju godinu, ali su mu ostale usađene neke navike, koje nikako nisam mogla da promenim, ma šta radila. Recimo, jedna od stvari koja mi je, zapravo, najsmešnija kod Praseta je što, kada je gladan, pokušava na sve načine da skrene pažnju na sebe. Ako nisam u sobi, onda će cvileti do besvesti. Ako sam mu u vidokrugu, podigne se na zadnje nožice, uhvati zubima jednu specifičnu žicu na kavezu i – drndari je do besvesti! I to nastavlja čak i ako mu otvorim vrata kaveza, kroz koja zna da može da izađe kad god poželi – nikada to nije uradio.

Kada ga isteram napolje da promenim piljevinu, čim sipam novu uskače nazad.

Kada mu je dosadno i traži moju pažnju, izbacuje piljevinu iz kaveza.

Kada u hranilici ostane samo ono zrnevlje koje ne voli da jede, ubaci po koji braon klikerčić unutra, čisto da mi da do znanja da je vreme da mu dam novo.

Srbi su vekovima bili pod vlašću drugoga. Poprimili karakteristike robova, usput još poneki običaj, ali su, generalnogledajući, ostali dosledni svojim najduže praktikovanim navikama.

O, koliko se samo naširoko i naveliko u Srbiji pričalo kako u njoj neće ostati nikoga kada nam “skinu” vize!

Koliko je samo Srba iz podjednako tužnih razloga otišlo iz svoje zemlje, a neprestano gledaju čežnjivo u nju, čekajući da se promeni piljevina, pa da se vrate – i naprave ista govna.

Koliko je samo gladnih, žednih, željnih svega koji galame samo dok ih niko ne gleda, a kad neko i obrati pažnju, dohvate tek jednu žicu kaveza da lupaju o nju.

Jedino po čemu se moje morsko prase zaista razlikuje od Srba je – nikada neće jesti ono što je već prošlo kroz njegov digestivni trakt.

Otvoren vam je kavez, braćo i sestre Srbi, zašto i dalje grizete tu istu žicu?!

Još uvek niste na slobodi.

Mislite o tome.

By | 2013-07-15T14:11:31+00:00 September 28th, 2010|Da mislimo o tome|18 Comments

About the Author:

Web preduzetnica od 2011. godine - osnovala agenciju Šnajderaj, za krojenje društvenih mreža po meri, koju 2013. zbog proširenja posla preimenuje u agenciju za poslovno (web) savetovanje Marketing ITD. Govorila na nekoliko regionalnih konferencija, rado prenosi drugima znanje i iskustvo. Srećna mama Mateja i Maše. Preduzetnica po opredeljenju, futurista po religijskim shvatanjima. Moto: Dom je tamo gde su ti šifre.

18 Comments

  1. Goran Sep 28, 2010 at 15:30 - Reply

    Lepo recheno, izuzetno depresivno, ali ipak na zalost, potpuno istinito.

  2. Sandra M Sep 28, 2010 at 15:39 - Reply

    ah, tužna je sudbina nas morskih prasića ;)

  3. milica Sep 28, 2010 at 20:35 - Reply

    Srbende iz unutrasnjosti ili gasterbajteri, treceg skoro da nema…

  4. Sandra M Sep 28, 2010 at 20:55 - Reply

    nažalost, Milice..

  5. Anonymous Oct 3, 2010 at 01:07 - Reply

    АХ, још увек се не сналазим овде. Дакле, пријазно ме изненађујеш Зму! :)

  6. Sandra M Oct 5, 2010 at 00:50 - Reply

    ih, Marija, veteran sam ja :)kad sam ja počela da pišem prvi blog, neki današnji blogeri su učili tek da pišu svoje ime ;) hvala :)

    • anja Feb 13, 2011 at 21:13 - Reply

      takodje, da ne kazem +1 :)

  7. Anonymous Oct 6, 2010 at 17:24 - Reply

    Ma не тиме што си блогер, него својим ставовима :)

  8. Sandra M Oct 6, 2010 at 22:43 - Reply

    ahahahah zaista?? što to? sad me baš zanima odgovor

  9. Anonymous Oct 9, 2010 at 10:24 - Reply

    Па пре фејсбука и овога, имала сам утисак да си арогантна, малоумна плавуша. Али очигледно нисам била у праву ;)Испаде врло интелигентна девојка!

  10. Sandra M Oct 12, 2010 at 10:40 - Reply

    hahahahaha koja si ti kraljica :)))

  11. Nevidljivi ratnik Oct 12, 2010 at 16:47 - Reply

    Znaci predobar tekst :)

  12. Sandra M Oct 12, 2010 at 17:14 - Reply

    :)) hvala puno

  13. Džejn Oct 18, 2010 at 22:02 - Reply

    Hm. So true, so sad."Mi" smo ti kao ptičice. Vreme je da napustimo svoje gnezdo, ali problem je što nas niko nije naučio da letimo. Mislim, verovatno da bi i umeli da letimo, ali nam je frka. Draži nam je smrdljiv kavez koji znamo od "Velikog Nepoznatog Tamo Negde".Ili, kako bi se Jelenče iz Radovana III poetski izrazio, "Pokušavam da poletim, mašem granama / ali moji koreni su duboko u ovoj posnoj zemlji / i ne znam da li će neko čuti moj krik!"

  14. Sandra M Oct 18, 2010 at 22:39 - Reply

    a možda i ne moramo da ga napuštamo. verujem da bi bilo dovoljno da ga, za početak, očistimo. priznamo da je prljav i zapušten i sredimo ga taman, eto, toliko da nam ne smrdi…

  15. Iva Oct 19, 2010 at 09:17 - Reply

    …poslednji komentar pre mog potpisujem.

  16. anja Feb 13, 2011 at 21:15 - Reply

    a da ne spominjem koliko smo skloni da se pokakimo sebi u tanjir, kada nam se nesto ne svidja :)

  17. shaputalica Feb 17, 2011 at 13:23 - Reply

    Žalosno i istinito. Gledam svakodnevno neke koji samo cvile i nikako da krenu. A nije da ne mogu i da nemaju gde.

Leave A Comment