Zašto bi trebalo da podržite male preduzetnike oko sebe

Danas je krenuo da kruži sledeći tekst po statusima na Fejsbuku:

Dobro bi bilo da se odlučimo za kupovinu novogodišnjih poklončića od malih proizvođača, iz prodavnica sa rukotvorinama, od nezavisnih knjižara, od drugara/ice koji prave unikatne stvarčice, od ljudi u našoj okolini koji se opiru lošim stranama globalizacije.

Da uradimo tako, da naš novac stigne do običnih ljudi, kojima je on zaista potreban, a ne u budžet međunarodnih firmi i velikih kompanija, koje premalo plaćaju svojim radnicima i prebacuje sedišta u sve siromašnije zemlje. Ako podržimo male proizvođače rukotvorina njihova Nova Godina biće srećnija. Ako se slažete da je ovo dobar način kupovine poklona, kopirajte tekst i prosledite dalje.

Proširila sam priču dalje, ali bih volela malo opširnije da objasnim zbog čega. Ne smatram da ću time što ću čestitku/ukras/poklon kupiti od nekog poznanika, ili nekog ko prodaje na ulici, putem Fejsbuka i slično nauditi velikim kompanijama, niti da ću obeštetiti sve naše delte i ušća i maksi i mini prodavnice i korporacije. Takođe, ne mislim da ću uticati na mir u svetu niti na to da nestane gladi.

Uticaću na to da jedan običan, najobičniji čovek dobije nadoknadu za svoj trud, za ono što voli da radi, i radi to od srca.

I, iskreno, uopšte me ne zanima da li ću za tu čestitku ili poklončić dobiti fiskalni račun. Da, to je podrivanje fiskalnog sistema, a jedna država “prima platu” tako što ubira porez od svojih građana. I uopšte me ne interesuje što će na taj način da se podstiče siva ekonomija, niti što je to ilegalno.

A znate zbog čega?

Zato što jedan pripadnik MSP, iliti malih i srednjih preduzeća – jedne od omiljenih skraćenica svih političara pred izbore, može da se pohvali da mu je račun u blokadi jer duguje državi znatno manje nego njegovi dužnici njemu.

Zato što političke partije prave astronomske račune u svojim prostorijama, a niko ih ne kažnjava – isključe ih kobajagi, za novine.

Zato što sam paušalno oporezovana za 16,000 dinara poreza i raznoraznih doprinosa mesečno, i penzija bi mi, prema prosečnoj plati koja je trenutno oko 35,000 dinara za Novi Sad iznosila oko 23,000 dinara – a koju mi niko ne garantuje, dok mi uplata u životno osiguranje u mesečnom iznosu od 160€, ili na godišnjem nivou od 1920€ za 25 godina donosi sigurnih 57,881.81€ .

Zato što poslanike nije sramota da neprijavljeni žive u Beogradu i uzimaju pare za putne troškove – a na sednice i ne idu. A usput, pored svih silnih fakulteta i obrazovanja koje su stekli, nisu naučili kako bi trebalo da se ponašaju, pa je Skupštini potreban kodeks ponašanja.

Zato što se širom Srbije toalet-papir kupuje na komad, prašak na grame, omekšivač na mililitre, voće i povrće i drva za ogrev na komad… A one pomenujte u prethodnom pasusu to uopšte ne interesuje, jer njima samo dnevnice pokrivaju prosečnu potrošačku korpu.

Svoj porez moram da platim, i na to ne mogu da utičem. Kupujem redovno u velikim trgovinskim lancima iz dva razloga: prvi i osnovni – cene su niže, drugi i ne manje važan – na jednom mestu imam sve. Ono što ne moram jeste da tamo kupujem čestitke i te poklončiće.

Pošto ste svakog dana dovoljno vremena na tom Fejsbuku, pretražite malo i potražite ukrasne čestitke i unikatne ručne radove, i obradujte nekog. Vrlo je moguće da će od tog novca otići da kupi nešto na merenje…

A za državu me baš briga – kao i nju za mene, uostalom.

Na fotografiji su moje minđuše, sa kojima ste vrlo često mogli da me vidite. Ako vam se dopadaju, pitajte Ivanu da vam napravi iste, neću se ljutiti.