Jesi li i ti deo statistike? Skoro svaka druga žena (46,1%) je žrtva psihičkog zlostavljanja. Skoro svaka treća žena (30,6%) je žrtva fizičkog zlostavljanja. Svakoj četvrtoj ženi se preti nasiljem (26,3%). 8,7% žena je doživelo seksualno nasilje u okrilju svoje porodice. U 88,8% slučajeva izvršilac nasilja bila je osoba muškog pola, a u 71,6% slučajeva muž ili partner. U više od trećine slučajeva (37,2%) nasilnik je bio u alkoholisanom stanju! O preživljenom nasilju žene uglavnom ćute. Policiji se za pomoć obratilo 16,8% žena, centru za socijalni rad 9,6% dok je medicinsku pomoć zatražilo 14,8%.
U više od jedne trećine slučajeva (38,4%) deca su bila prisutna poslednjem slučaju nasilja, dok su u gotovo polovini slučajeva i sama bila žrtve (43,8%).
Dom, mesto gde se osećam sigurno
Koliko poznajete onih kojima je ovo strana misao? Koliko je vas koji ovo ne mogu da izgovore?
Nećete im pomoći tako što ćete reći: sam(a) si kriv(a)! Jer nisu uvek u poziciji da biraju. Jer nisu samo žene (supruge) te koje su zlostavljane…
Svuda oko nas se nalaze zlostavljana deca – ovo društvo i dalje smatra da od batina deca rastu. I pri tome ne mislim na šljap preko pelena ili po ruci, nego na krvničko batinjanje nakon kojeg deca ne mogu iz kreveta da ustanu danima. Sećam se dugačkih nogavica u sred leta na nogama drugarice koju je otac tukao kabelom od radio-aparata. Vaspitna mera.
Brojna su deca koja svakodnevno slušaju: glupačo, moronu, majmune, kretenu, kravo, gusko od onih koji bi trebalo da su im najveća podrška u životu. Nismo ni mi odrasli operisani od emocija, znamo vrlo dobro da je nekada psihički bol i te kako snažniji od fizičkog i da uvreda i povreda duše bole duže i zarastaju teže nego bilo koja rana na telu.
Ako vas baš briga za žene koje su zlostavljane, ako im se i dalje podrugljivo smejete iza leđa – razmislite o deci koju te žene imaju u kući. Zaista imate srca da kažete: baš me briga!? Probajte da zamislite svet jednog deteta od 7, 8, 12 godina koje ne zna za topao zagrljaj, koje ne zna za pohvalu. Jedina briga koju dobija od jednog, a ponegde i oba, roditelja jesu batine – jer su roditelji besni na državu, Tadića, Kosovo, Evropsku uniju, svog direktora, gazdu, temperaturu, maglu, sneg, kišu, poplavu, zemljotres.
Edukacija
I dalje čvrsto verujem da je najvažnije edukovati, naučiti, objasniti da niko nema pravo da vas zlostavlja ni na koji način! Niko nije važniji i bitniji od nekog drugog, samo zato što je fizički jači. To što ste emotivno slabiji od nekoga ne znači i da ste dužni da trpite ponižavanje. Vaš invaliditet, gluvoća, slepilo, ne daju drugima za pravo da vas na bilo koji način maltretiraju – i nemojte im to dozvoliti!
A pogotovo to nemojte dozvoliti onima koji bi trebalo da su vaši najbliži: suprug, supruga, otac, majka, braća, sestre.
Blogeri su tu da pišu, i nasuprot novinarima koji imaju urednike da im odobre ili ne tekst i temu, mi imamo punu slobodu da pišemo o onome što smatramo važnim. Svoje pravo sam do sad koristila u tekstovima Drage ženturače, Šta se krije u tvom telu?, Moje dojke su OK!, Ustupam prostor, naravno, Svet tišine – uputstvo za upotrebu, Koliko košta život?, a u vezi sa temom zlostavljanja u tekstu A šta jedeš ti? i Sram nas bilo.
Zašto sada?
U pravu ste, nije ni dan ni nedelja ni mesec zaštite žena, dece, muškaraca, zlostavljanih.
Ali je mesec praznika.
Pročitajte i dva teksta o zlostavljačima čiji je autor Čarolija.
Miloš se pita Koliko žena treba da bude ubijeno da bismo prijavili SVAKO nasilje?
Pročitajte obavezo Nasilje u Srbiji mog prezimenjaka Vlade, u tekstu je dao dobar odgovor na nasilje u komšiluku.
Podelite sve ove tekstove, preporučite ih onima za koje smatrate da im mogu pomoći. Makar im bez komentara prosledili link. Pričajte. Ćutite uz zagrljaj. Pružite ruku.
Samo ne osuđujte.
Zato što imamo svi pravo na prazike!
Jesam deo statistike.. a najveće razočaranje sam doživela u domu zdravlja na Limanu kada niko nije hteo da me primi i napiše izveštaj…Šetali su me od jednog do drugog i tako sat vremena dok se nisam zahvalila na tome što ne žele da mi pomognu.
Eto toliko o ljudima koji su položili Hipokratovu zakletvu…
I ja sam deo statistike, ali se moja crna priča završila dobro. Institucije su odradile svoj posao, od lekara, preko policije, pa do Centra za socijalni rad i suda na posletku. O ovoj temi pišem i ja, na svom blogu.
Ja krenuh da pišem komentar… I pišem li pišem… I kada je komentar prerastao ovaj boks i kada su slova počela da ispadaju, komentar se preselio na kompjuter, pa na blog… pa u ovu priču… http://thetransformationblog.wordpress.com/2011/1…
Prijavićemo nasilje kada se budemo osećali bezbedno pre, tokom i posle dolaska policije… ma daj. Bolje da se pokrene akcija nošenja oružja, a da nisi pripadnik MUPa. Dugo se bavim ovom idejom.. šta bi bilo kada bi se u post-traumatskoj Srbiji te žene (ili kako ti kažeš "ženturače") naoružale.
Btw. znam da nije trenutak ni za šta sem za podršku, ali – da li ćete se protiv nasilja boriti seksizmom? Sve te psovke i pretnje koje sam danas videla kopirane po facebboku su u funkciji borbe protiv nasilja?
To je paradoks i ne priliči vam.
Do mene nisu stigle ni pretnje ni psovke, da li može neki link?
Ja sam samo videla besne roditelje, čiju decu niko ne štiti, osim njih samih – smatraš li da je to u redu?
I koji seksizam tačno je u pitanju i gde?
Hvala ti na ovom tekstu :) Ponekad cujem od ljudi da se previse prica o nasilju…ali i dalje mislim da je vazno da ovakva poruka stize do ljudi na razlicite nacine…one/i koje/i trpe nasilje ce biti ohrabreni da ga prijave i izadju iz zacaranog kruga tek kada dobiju dovoljno poruka o tome da imaju podrsku i da ih drustvo ne okrivljava…to je poruka podrske koja je potrebna!