#UstupamProstor inkluziji: da naučimo šta ona zaista znači

//#UstupamProstor inkluziji: da naučimo šta ona zaista znači

#UstupamProstor inkluziji: da naučimo šta ona zaista znači

“Socijalno uključivanje je priča o sabiranju potencijala u društvu, u pojedincu, sabiranju razlika među ljudima, malih snaga koje čine društvo i zbog kojih ono postaje bogatije, sadržajnije i lepše.” piše u objašnjenju video-snimka pod nazivom Šta je socijalno uključivanje?. Ideja je, moram priznati bez zadrške, lepa i veoma korisna. Nažalost, realizacija je potpuno podbacila. Kako nisam pobornik teze hejt radi hejta, jer smatram da mržnja može da stvori samo novu mržnju, već lično verujem samo u konstruktivnu kritiku, ovaj tekst će biti poruka Timu za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva Vlade Republike Srbije, a pogotovo Vladi Republike Srbije, svim ostalim nadležnim ministarstvima, kancelarijama, NVO-ima i inima koji žele da se bave problemom nepostojeće inkluzije u Srbiji.

Prvo, i osnovno, da se predstavim svima koji prvi put čitaju moje tekstove i pojasnim svoj kredibilitet koji mi dozvoljava da pričam na ovu temu. Dete sam gluvonemih roditelja, odrasla sam u njihovom Svetu tišine i vrlo dobro znam sve probleme sa kojima se susreće ova zajednica u Srbiji. Kako im je u drugim državama niti znam niti me zanima, jer ja ne živim u drugim državama, već u ovoj. Kako je drugim zajednicama – isto kao i gluvima, samo su problemi drugačije prirode, ali izazivaju iste (re)akcije.

Ideja socijalnog uključivanja, odnosno inkluzije je veoma dobra i korisna. Podrazumeva, između ostalog, davanje istih prava svim ljudima, bez obzira na fizičke ili mentalne nedostatke.

Photo: http://keep3.sjfc.edu

Kako izgleda inkluzija u Srbiji?

Škole

Osnovne i srednje škole su u obavezi da na nastavu prime i uključe i decu sa posebnim potrebama (gluvu, slepu, slabovidu, decu sa invaliditetima, ometenu u razvoju…), odnosno, da im pruže ista prava koja imaju i “normalna” deca. Štaviše, roditelji su u obavezi da svoju decu drugačiju od druge upišu u obične škole. Jer je osnovno obrazovanje obavezno.

Ovo sve izuzetno lepo zvuči, ukoliko se radi o zemlji čija odeljenja u osnovnim školama broje do 15 đaka i čije škole koriste malo više prostorno-plastičnih sredstava u nastavi osim zelene table i krede, eventualno grafoskopa. Za početak.

Volela bih, iskreno i od srca, da se sretnem tête-à-tête sa osobom (osobama) koja je smatrala da je ovo izvodivo i primenljivo, da mi jednostavnim i prostim rečnikom, kao sedmogodišnjem detetu (tm @ptiki) objasni da li je zaista, ali zaista mislila da je to izvodljivo na način na koji je naređeno.

Gluvo dete, prvo i pre svega, ne može da ide u obdanište sa drugom decom, jer mu je potreban poseban vid obrazovanja. Gluva deca uče da izgovaraju svako slovo posebno, tako što gledaju u usta i drže ruku na vratu u predelu grkljana (glasnih žica) svog vaspitača da bi osetili vibracije, potom stavljaju ruku na svoje grlo i pokušavaju da proizvedu iste vibracije, imitirajući oblik usana vaspitača.

Ko smatra da ovo može da radi svaki vaspitač u svakom obdanišu u Srbiji?

Ko smatra da za ovo ima vremena svaki vaspitač u svakom obdaništu u Srbiji, dok istovremeno pazi na još min. 29 druge dece?

Razumemo se.

Posao

Svaki poslodavac u Srbiji koji ima više od 20 zaposlenih je u obavezi da na radno mesto primi i jednog invalida – odlična ideja, a realizacija – nula (0) bodova.

Idemo redom: već sam pomenula da gluva deca imaju posebne potrebe u obrazovanju. To znači da, koliko god da mnoga od njih to žele, nemaju mogućnost da posle osnovne (ili srednje škole) nastave obrazovanje u smeru u kojem žele. Zato što je ova država još u doba komunizma odlučila da su gluvi sposobni samo da budu radnička klasa, te kao takvi mogu da se školuju samo za zanat. Ne verujete mi? Srbija ima, recimo, Školski centar za vaspitanje i obrazovanje slušno oštećenih lica u Subotici, izvolite link, pa se uverite i sami. Tu je i Škola za decu sa oštećenim sluhom, a obrazovne profile možete pogledati ovde.

Dakle, imamo mašin-bravare, krojače, šnajdere, tesare, stolare, frizere.

Zamislimo, za primer ovog teksta, da ja vodim svoju IT kompaniju i da imam 25 zaposlenih, te moram da zaposlim jednu osobu invalida. Gluvi su manje hendikepirani od slepih, ne smem ni da pokušam da pronađem koja se zanimanja njima nude. Koliko je srednjih škola prilagođeno deci koja koriste kolica?

I? Koga ja da zaposlim? I kako?

I ti ljudi imaju dostojanstvo!

To što ne čuju, ili ne vide ne znači da su rođeni da bi služili kao robovi, i da bi ih mi “normalni” zapošljavali kao svoje spremačice, kafe-kuvarice, fizičke radnike.

Sa druge strane, prilagoditi bilo koji poslovni prostor osobi u kolicima nije nimalo jeftino – a onaj isti zakonodavac je samo zažmurio na ovo i nastavio da maše prstom da se zakoni moraju sprovoditi. Kako?!

Želim, zaista želim da se svi ljudi uključe u ovo društvo, i želim da podržim inicijativu, ali ste, nažalost, ponovo krenuli s kraja. Ponovo se gradi kuća od krova, i rezlutati će biti isti takvi. Moram da prokomentarišem, da mi ne leži na jeziku: neko će uzeti pare, odradiće projekat, svi će mu čestitati, a rezultati? Hah, jebi ga, nije ova država za inkluziju, idemo dalje na sledeći projekat.

E, pa – ne može.

Šta je zaista inkluzija?

Ukoliko zaista, ali zaista želite da pomognete, ovo su stvari na kojima morate da radite prvo, pa onda o svemu dalje može da se priča:

  • Obezbedite svoj deci jednaka prava na obrazovanje, prilagodite uslove i učila svakom detetu, bilo ono gluvo, slepo, paralizovano ili mentalno nedovoljno razvijeno. Džaba vam svo insistiranje na uključivanju – inkluziji, ako ona ne može biti realizovana.
  • Organizujte kurs gestovnog govora (jezik gluvih) za sve zaposlene u javnim ustanovama, koji su u kontaktu sa ljudima – administraciji, “šalterušama”, savetnicima i ostalima. Ali ne kako to inače izgleda: evo kursa, evo pohađali su, evo malo smo se slikali i tra-la-la. Kontrolišite, organizujte seminare makar jednom godišnje, makar za 50% kapaciteta šaltera. Znate, i gluvim ljudima je potreban i Izvod iz matične knjige rođenih, i Uverenje o državljanstvu. A gle čuda, ima ih i koji su preduzetnici, i često su u Poreskoj upravi, APR-u i ostalim institucijama.
  • Uslovite banke da im makar jedan službenik u jednoj filijali u gradu pohađa kurs gestovnog govora. Ovo će mnogo više pomoći inkluziji, nego zapošljavanje jedne gluve čistačice. Zamislite, i gluvi ljudi uzimaju kredite! Ako mi nekada dozvole, objaviću ovde šta im je sve utrpano kao obavezno, i koliko su puta bili obmanuti samo oni koje ja poznajem.
  • Uslovite veće TV stanice (one sa nacionalnom frekvencijom) da im vesti u “udarnom terminu” (prime time za informativni program je 18:30-20h) budu prevođene na gestovni govor. Uslovite ih da makar jednom nedeljno puštaju film prilagođen osobama oštećenog vida, i da domaće filmove puštaju sa titlom – jer, verujte mi, i gluvi se smeju na fore Nikole Koja. Majke mi.

Evo, za početak – samo ove 4 stvari. Poslednja je najjeftinija, krenite od toga i pokažite tim ljudima da mislite na njih na konkretnim primerima.

Kampanja “Šta je socijalno uključivanje”

Fail.

Evo i zašto:

Vizuelno je urađena odlično, ideja je izrečena na razumljiv način, prilagođen široj publici, dopadljivo i interesantno.

Nažalost, neće stići do onih kojima je namenjena.

Trajanje od jednog minuta i 30 sekundi automatski znači da neće biti emitovana u sklopu ekonomsko-propagandnog programa, jer bi to bilo preskupo. Dakle, reklamiranje na TV-u otpada, osim u vidu delova nekih specijalizovanih emisija. Koje gleda ko?

Idemo dalje: šerovanje, odnosno, deljenje po društvenim mrežama i blogovima kao način promocije.

Da bi nešto postalo viral, odnosno, da bi ljudi delili dalje mora da bude intrigantno, šokantno, da zasmejava do suza, ili da potresa do kosti.

Nažalost, ovaj video nema karakteristike virala. Deliće ga (i pregledati) oni kojima i nije namenjen, jer širokim narodnim masama tema prosto nije interesantna. Sad, but true. Umesto toga, trebalo je da se nađe način na koji bi se zaista nešto učinilo da se ti ljudi osećaju isto kao i mi.

Nije inkluzija pričati o njoj. Inkluzija je raditi na tome.

Podržavam, svakako, ideju i inicijativu. Ali je realizacija, barem u ovom delu, podbacila.

Svima koji budu želeli da zaista nešto urade po tom pitanju, stojim na raspolaganju svom svojom kreativom, i svim znanjem i iskustvom koje imam sa gluvim ljudima – potpuno besplatno, naravno.

By | 2013-07-15T14:03:25+00:00 January 10th, 2012|Ustupam prostor|16 Comments

About the Author:

Web preduzetnica od 2011. godine - osnovala agenciju Šnajderaj, za krojenje društvenih mreža po meri, koju 2013. zbog proširenja posla preimenuje u agenciju za poslovno (web) savetovanje Marketing ITD. Govorila na nekoliko regionalnih konferencija, rado prenosi drugima znanje i iskustvo. Srećna mama Mateja i Maše. Preduzetnica po opredeljenju, futurista po religijskim shvatanjima. Moto: Dom je tamo gde su ti šifre.

16 Comments

  1. MirjanaDjuricic Jan 10, 2012 at 19:31 - Reply

    Pisah ja nekad kako je sve to o inkluziji sranje,da izvines.Znam iz prve ruke,nego kod nas kao i vazda se kuca gradi od krova a ne od temelja.

  2. Miss_Cybernaut Jan 10, 2012 at 20:43 - Reply

    Čestitke za post. Ali pre nego što neko zaista poželi, mislim da je potrebna senzibilizacija na ovaj problem. Čini mi se da to što nešto postoji – nije dovoljno.

    Radila sam pre par godinica na projektu koji se ticao inkluzije u školama i đačkih parlamenata (kasnije i kancelarije za mlade). Iz prve ruke – škole su pod SPSom. SPS je korumpiran. Kraj priče. Niti se sredstva troše namenski, niti se oni kojima je zaista stalo do te dece sistemski podržavaju – profesori kojima smeta što sredstca idu direktorovoj ljjubavnci umesto za obuku dece su najčešće žrtve mobinga.

    Nije sve crno belo i upirati prstom u mahom male i – ili nelikvidne firme u privatnom sektoru nije dobro adresirano pitanje.

    NSZ s druge strane, omg, imala sam susret s njihovim savetnicima – oni imaju preko 6o godina i za njih Tito još nije umro. Govorim o Beogradu, razume se.

    Da zaključim: sistem u kome moraš da budeš u (pogrešnoj) stranci i da bi nešto eventualno promenio u školama i u okviru svog delovanja, sistem u kome se statistikom manipuliše i gde se ljudi bahato obeshrabruju da pokušaju da urade nešto za sebe (NSZ) i firmice koje ne umeju da nađu i zadrže ljude kao što je moj kolega, magistar kniževnosti sa oštećenim vidiom (inače account u telekomonikacijama), nisu prava adresa. Sistematski se obeshrabruju promene i na žalost mi koji razumemo i osećamo da treba da se dese ne možemo da ih napravimo. Za sada.

    Prestala sam da verujem da će pisanje promeniti svet. Radi mi se jedna velika opšte-cyber-narodna antikampanja #onokad previše znaš..

    Srdačan pozdrav od JJ

    • SandraKravitz Jan 11, 2012 at 00:46 - Reply

      @Miss_Cybernaut Naravno da su svi korumpirani i da se pare ne troše namenski, to nam je svima jasno. Zato i treba da se insistira na tome da se ono za šta se pare troše makar uradi kako valja.

      Ja ne mogu da prestanem da verujem da će pisanje promeniti svet, jer znam da nije tako. Umem da pišem, umem da vičem i umem da se borim svim silama u ono u šta verujem – ništa više i ništa manje od toga :)

      Hvala za koment :*

  3. IgorSavic Jan 11, 2012 at 00:25 - Reply

    Igrom slucaja moj deda je bio dekan defektoloskog fakulteta i ceo svoj zivot posvetio surdopedagogiji i radu sa gluvima i nagluvima tako da sam licno upoznat sa tematikom i izazovima gluvih i nagluvih u Srbiji detaljno, mislim da nije sve bas tako crno ali svakako moze biti puno puno bolje, kao i mnogo toga kod nas. Iako nikada ne komentarisem na blogo postove hteo sam da ti kazem da ukoliko zelis da pokrenes nekakvu inicijativu, sto je cini mi se bila ideja ovog blog posta, mi vec godinama radimo podrsku na temu inkluzije a za projekat http://erstestiftung.org/integration-award/ pa mozda tu mozes naci vise infomacija ili na stranici same fondacije. Ovo je takodje jos jedan primer projekta http://www.seecult.org/vest/hodnici-zuti-purpurni-plavi a tu je i jedna od poslednjih stvari koje smo radili na temu inkluzije mladih http://vimeo.com/34614844 . Mislim da online community, umesto standardnog hejta koji si i sama pomenula, moze pruziti podrsku kampanji koju si komentarisala i ako nista drugo siriti awareness o tematici, sto je verujem bio i cilj tvog teksta. Inkluzija je veliki izazov i u mnogo razvijenijim sredinama od nase, ne znam ko je radi ali ja licno pozdravljam ovu kampanju jer koliko toliko siri pricu o problemu. U svakom slucaju samo toliko pa ako treba vise informacija tu sam. Srdacan pozdrav!

    • SandraKravitz Jan 11, 2012 at 00:44 - Reply

      @IgorSavic Hvala puno na javljanju, svakako ću pogledati i fondaciju i ostale linkove.

      Naravno da podržavam sve ono za šta smatram da ima smisla i što verujem da nekom može pomoći – zato i pišem sve ovo, istina :)

  4. vidandankovic Jan 11, 2012 at 10:13 - Reply

    Hvala ti što si ustupila mesto inkluziji na svom blogu. Kažeš da se počelo od kraja. Ne slažem se sa tim. Zar nije početak to da roditelji deteta sa teškoćama u razvoju imaju bolju podršku u društvu i više mogućnosti za dobrobit tog deteta? (Inkluzija znači da mogu da biraju da li će dete upisati u specijalnu ili redovnu školu). Da li je početak da devojka ili mladić sa invaliditetom mogu da biraju koju će se gimnaziju ili fakultet upisati? Da im društvo pomogne pri zapošljavanju? Da li je početak da okruženje prilagodimo, onoliko koliko to možemo, kako njihov invaliditet ne bi bio prepreka za normalno obrazovanje, život, rad i zabavu? Slažem se sa @MirjanaDjuricic i sa tobom da je teško, ali ipak mislim da je početak. Kraj je prihvatanje osoba sa invaliditetom u zajednici kao ravnopravnih a ne kao “obeleženih”, “bogalja” i “retardiranih”…

    Shvatio sam da si dobronamerna i slažem se sa tobom da bi ovaj video, morao biti provokativniji. Možda ipak takvu ideju Tim za socijalno uključivanje Vlade Srbije i pored jake volje jednostavno ne može da finansira direktno jer, zaboga, to je tim vlade Srbije. Hajde da zajedno osmislimo neku provokativniju kampanju. Eto i @IgorSavic radi zanimljive stvari i verujem da bi i on pomogao. Meni često kažu da je tema kojom se bavim (pristupačnost izgrađenog okruženja http://www.pristupacnost.org) nerazumljiva i dosadna i umirem od želje da vidim kako se predstavlja na intrigantniji način. Ovi ljudi to rade na drugačiji način pa možemo odatle da počnemo: http://www.designforalleurope.org/upload/press/graphical%20material/Liberate%20diversity%20brochure.pdf. Hvala veljkopopovic što mi je skrenuo pažnju na ovaj post.

  5. sanja_ns Jan 13, 2012 at 19:12 - Reply

    Draga Sandra, odličan post!

    Slažem se sa tobom. Poruke koje se šalju moraju biti mnogo “glasnije”, da bi dospele do onih ljudi koji nemaju dodira sa ovom tematikom.

    Ideja treba da ima konstruktivan cilj. Ali nažalost se često nešto radi samo da bi se odradilo.

    Treba početi od razumevanja i strpljenja sa takvim ljudima…jer je njihov kvalitet života već dovoljno ograničen.

    Kao što sam ti putem tvita ukratko spomenula, i ja sam dete roditelja sa oštećenim sluhom.U pitanju je moja majka.Ona je žena koja je inače tiha, povučena, uvek ljubazna….ali opet se desi da tokom obavljanja svakodnevih obaveza naleti na nekog „pogrešnog“ i da se suoči sa nečijom nervozom, zbog toga što joj se informacija mora ponoviti.

    Neće biti lak zadatak osvestiti našu okolinu na temu socijalnog uključivanja, sve dok država osobe sa posebnim potrebama tretira kao društvene autsajdere. To je tako sramotno!

  6. […] ……  Ponovo se gradi kuća od krova, i rezlutati će biti isti takvi. Moram da prokoment… E, pa – ne može…. […]

  7. […] svom tekstu ona piše o gluhonijemim ljudima (iz ličnog iskustva) i napominje nekoliko stvari koje bi se mogle […]

  8. […] o uspehu kampanje “Šta je socijalno uključivanje?” možete pročitati na Sandrinom blogu. Sandra KravitzZavisnica od informacija, profesionalni mislilac, posvećena društvenim mrežama. U […]

  9. […] se ovih dana govori o toj nekoj inkluziji (mada 85% ljudi i dalje nema pojma o čemu se govori). Forsira se uključivanje osoba sa […]

  10. riketa Dec 19, 2012 at 21:17 - Reply

    Tekst je dobar, ali je primer pogresan. Skola u Beogradu ima u podrucju rada hemija, nemetali i graficarstvo smer koji se zove tehnicar graficke dorade – to je cetvrti stepen srednjeg obrazovanjai i ucenici uglavnom nastavljaju studije na redovnim fakultetima i to prilicno uspesno ili rade u IT sektoru za sta su obuceni (sto ce reci da je vrlo savremeno zanimanje)

  11. Srdjan Jan 3, 2013 at 01:04 - Reply

    Kao strucnjak iz ove oblasti moram sa zaljenjem da konstatujem da si se toliko nalupetala u tekstu da ni pas maslo isto ne bi mogao pojesti. Mogu li da znam sta si zavrsila, kad si sebi dala za pravo da se ovoliko izlupetas?

    • Sandra Kravitz Simonović Jan 4, 2013 at 11:51 - Reply

      Vidi se kakav si stručnjak za bilo šta po komentaru koji si ostavio.
      Završila sam životnu školu sa pokojnim ocem koji je bio 100% gluv, i majkom koja ima oštećenje sluha preko 80%, družeći se sa njihovim gluvim prijateljima i odrastajući sa njihovom gluvom decom ceo svoj život, punih 30 godina.
      A šta ti imaš od škole?

Leave A Comment