Juče sam zvanično i definitivno odložila svoju električnu pumpu za izmlazanje mleka, četvrtu po redu koju sam kupila – za jedva 3 meseca “dojenja na flašicu”. Nakon 12 nedelja mleko je presušilo, prvo iz jedne, a potom i iz druge dojke. Osećam se rasterećeno, najzad. Poprilično tužno, ali rasterećeno ipak.
Nisam se tome nadala, dakako, kroz celu trudnoću sanjarila sam o dojenju, pročitala i pogledala sve što mi je došlo pod ruke – a kad znate koliko sam online jasno vam je da sam prelistala ceo internet. Nisam očekivala da će to biti baš toliki problem, ali – nisam očekivala ni porođaj od 22h, koji će biti završen hitnim carskim rezom, da budem iskrena.
Ne bude uvek sve onako kako smo planirali i maštali, i nije da mi je to nešto sasvim nepoznato. Brojne su stvari koje nam se dešavaju, a na koje nemamo nikakvog, ili skoro nikakvog, uticaja. No, nije uvek lako prihvatiti da se desilo nešto sasvim drugačije od onog što smo planirali.
Svih devet meseci bila sam opuštena, nasmejana, verovala sam u običan, prirodni porođaj, verovala sam u dojenje koje počinje odmah nakon porođaja – sve to jer sam veliki, nepopravljivi optimista.
A onda, realnost. Sasvim, sasvim drugačija od onog što sam očekivala.
Poslednjih nekoliko godina dojenje je najzad dobilo pažnju koju zaslužuje. Sve više, češće i otvorenjije se govori o značaju dojenja za majke, kao i o koristima koje bebe imaju od majčinog mleka. Nije više (toliko) taboo kada vidite ženu da doji na ulici, u parku ili tržnom centru. Postaje normalno i razumljivo svima da beba ne bira kad je gladna, i mama mora da je na usluzi bilo kuda i bilo kad.
Eh, ali – trend kao i svaki trend: ne bi to bio XXI vek da se ne preteruje i ne forsira do krajnjih granica tih istih (ne)dojećih mama.
Pritisak koji je društvo počelo da stvara oko dojenja od majki koje iz bilo kog razloga ne mogu (ili, daleko bilo, ne žele) da doje svoje dete napravio je monstrume. Ne dojiš dete?! Daješ mu dohranu?! Kako to misliš “nemaš mleka”, to nije moguće – samo drži bebu na sisi i biće mleka!
E, pa – ne bude uvek tako. Ja sam to naučila na bolniji način.
Mleko sam dobila tek treći dan, ali je za mene dojenje bilo sve osim bondinga, prijatnog povezivanja majke i bebe. Matej sisa tako što prebaci gornju usnu preko desni, i to je, u kombinaciji sa anatomijom mojih bradavica, dojenje pretvaralo u pakao. Obe bradavice su mi upropašćene nakon samo dva podoja. Bile su toliko bolne da me je i dodir grudnjaka boleo do padanja u nesvest. Čisto ukupnog utiska radi, i ovaj detalj: porodila sam se, kao što rekoh, na carski rez. Prve dve nedelje bila sam pod lekovima protiv bolova, ranu nisam skoro ni osetila (osim kada je trebalo da ustanem ili legnem na krevet), nosila sam Mateja u rukama od prvog dana nakon porođaja – ali, ovo je bol koji nisam mogla da istrpim.
Odluka je donešena: odustajem od dojenja, mleko ću izvlačiti uz pomoć pumpice i hraniti ga na flašicu.
I to sam i radila, eto, naredna dva i po meseca, sve do juče.
Da bih vam približila bolje kako to izgleda, zamislite sledeći ritam dana: beba koja se, kao i svaka beba, budi na 2-3h da jede; presvuci, nahrani, podigni da podrigne, uspavaj, sve kao i svaka druga mama – a onda sedi 30-40 minuta sa pumpicom u ruci i čekaj da ti se izvuče mleko za naredno hranjenje. I tako danju, i tako noću. Znači, ako je Matej spavao 3h, ja sam spavala 2, ako je on spavao 2h, ja sam od toga spavala 1h. I tako jedan dan, dva dana, tri nedelje, mesec dana, sedam nedelja. Tad sam imala prvu veću psihičku krizu i htela da prekinem izmlazanje svojevoljno.
Nadam se da razumete ugao: devet meseci sanjariš o tome kako tvoje grudi hrane tvoje dete, a onda te ošamari realnost u kojoj hraniš dete na flašicu, a vreme koje bi trebalo da provodiš u maženju s bebom provodiš gledajući u sat kad da promeniš pumpicu s jedne dojke na drugu.
Tih dana sam toliko plakala da su mi se upalili suzni kanali na oba oka (a ja se pravila da je čmičak). Sve što sam želela bilo je da dojim svoje dete u miru i uživam u tome, a umesto toga postala sam razdražljiva, uplakana, neispavana i besna mama. Dovoljno pribrana da ne iskaljujem sve to na bebi, ali zato drugi nisu bili te sreće – najmanje od svih moj muž.
Moram da priznam i ovo, potpuno iskreno: osećala sam se kao krava. Kao krava muzara, tako prikopčana na pumpu po 5-6 sati dnevno, u pravilnim razmacima. Dan ne računam po tome kad se Matej budi, nego kad mi je sledeći termin za izvlačenje mleka. Nosila sam pumpicu sa sobom, jer nijedan “slot” nije smeo biti propušten, ispumpavala sam mleko u kolima, u toaletu restorana čak! Kad god, gde god. Baš kao i dojenje, zar ne?
Iz ovog ugla, i gledajući u datume u svesci u kojoj redovno zapisujem kad je, šta i koliko Matej jeo, i koliko sam mleka ispumpala, sigurna sam da je mom gubljenju mleka najviše doprineo moj stres oko tog istog mleka. Zanimljiva životna ironija: izgubila sam mleko nervirajući se što ne mogu da dojim.
Onda mi je Layla says poslala link do Instagram profila instruktorke joge koja je spletom nesretnih okolnosti izgubila zdravu i pravu bebu, a zbog komplikacija na porođaju. Amelia je uz fotografije opisala svaki trenutak proveden sa svojom bebom, i svojim osećanjima u danima koji su usledili, a ja sam čitala i jedva suzdržavala suze. A onda sam došla do fotografije na kojoj pokazuje kako izvlači mleko, i nad njom se isplakala za sve što nisam. Bila sam mnogo besna na sebe: pored mene ležao je moj zdravi, uspavani sin, sit i srećan, a ja sam dane provodila plačući nad svojom sudbinom što ne mogu da ga dojim.
To je bio momenat koji me je trgnuo, i od tad sam bila mnogo opuštenija, manje merila izvučeno mleko, a više uživala u svakom trenutku sa bebom. Preskakala izmlazanje, jer mi se spavalo. Jer sam se igrala sa Matejem, jer smo bili u šetnji. I, naravno, mleko je počelo da presušuje, da bi nakon nepunih 12 nedelja prestalo da teče skroz. I znate šta? Baš me briga.
Zašto sam ovo napisala? Ne da se opravdam bilo kome, jer nemam potrebu za tim: dala sam sve od sebe, i daleko preko svojih granica izdržljivosti.
Ovo je napisano za sve one mame koje su prošle kroz rano gubljenje mleka, koje nisu mogle da doje iz bilo kog razloga, jer za te mame nema podrške i razumevanja. Postoji Podrška dojenju, ne postoji Podrška nedojećim mamama. Prepuštene smo same sebi, i jedne drugima, da se borimo sa tugom što mleka nema, i što nismo uspele da budemo savršene mame prema merilima društva u 2014. godini. Jer, samo je mama koja doji dobra mama, zar ne?
Ne.
Nije mama samo mleko. Mama je i zagrljaj koji te umiri da ne plačeš, mama je i toplo krilo u kojem se ljuljaš, mama je i sigurnost ramena na kojem dremaš.
Napisala sam ovo da znate kroz šta sam prošla zarad toga da budem mama-mleko, možda vam to pomogne u odluci da vam prvo pitanje nekoj mami ne bude “Je l’ dojiš?” i pogotovo ne prekoran pogled na odgovor “Ne”. Zato što ne znate kroz šta je ona prošla, ne znate koji su razlozi za nedojenje – i, u krajnjem slučaju, to ne bi trebalo da vas zanima.
Poznanica je imala masektomiju, nakon svog iskustva, ne mogu ni da zamislim kako je njoj bilo kada je pitaju da li doji i zašto ne. Razmislite o tome naredni put kad poželite da postavite to pitanje.
I mi mame koje ne dojimo smo dobre mame.
I, verujte, isto tako volimo svoju decu kao i mame koje doje. Samo nismo imale tu sreću da uživamo u dojenju kao one. Bol neuspeha u dojenju dovoljno je teška sama po sebi, nije nam potrebna još i osuda okoline.
Hvala.
p.s. Kad smo kod neprijatnih pitanja: nikad, ali nikad i nikog nemojte pitati “Kad će beba?”, osim ukoliko zaista ne poznajete dobro tu osobu. Ja sam to pitanje dobila osam dana nakon spontanog pobačaja. Prijateljica se godinama bori sa sterilitetom, nerado priča o tome, razumljivo – i uporno se silom smeška na pitanja rodbine i poznanika šta čekaju, zna li ona koliko ima godina, da nikad neće biti mlađa i slično…
Neke stvari vas se zaista ne tiču.
p.p.s S obzirom na to da meni više nije potrebna, prodajem električnu pumpicu za izmuzavanje mleka, i uz nju poklanjam ručnu, i još svašta nešto, detalji su u ovom oglasu (na slovenačkom je, da, ako vas nešto detaljnije zanima, javite u komentarima ili na mail).
Važan tekst, hvala ti. Najviše u delu da ljudi ne treba da se mešaju intimnim pitanjima u tuđe živote. Jedna od stvari koju sam sebi obećala dok nisam postala mama je da neću nikad druge ispitivati na temu kada će beba i zašto je još nema. Nisam srela osobu koju to pitanje nije ili jako povredilo ili jako inerviralo. Ne rade to ljudi u zloj nameri već im ponestane smislenih tema za razgovor sa onima koji nemaju decu, da baš oni da doprinesu tim čarobnim pitanjem da se upitani pridruže krugu roditelja i možda jer malo zavide na slobodi :).
I što se dojenja tiče je slična situacija, mame koje doje znaju da to nije od početka bilo baš lako pa misle da ako su one to prevazišle mogu to i drugi, ne uzimajući u obzir da je svako telo drugačije i da nekad postoje objektivni razlozi.
Da to nije mera dobrog roditeljstva uverila sam se gledajući prijatelje oko sebe. Imam neke sjajne roditelje čije su bebe pile na flašicu i neke peviše opterećene, previše zaštitnički nastrojene mame koje su dojile.
Ja sam na vežbama za trudnice toliko puta čula priču oko dojenja, a i već je to uzelo maha po netu da sam bila baš uplašena šta ako to ne bude išlo, kao da je to jedino bitno. Iako smo se moja devojčica i ja na kraju izborile za to, sada znam da mi to kod sledećeg deteta neće biti tako bitno. Ako uspe – uspelo je, ako ne – mazićemo se na drugi način.
“Ako uspe – uspelo je, ako ne – mazićemo se na drugi način.” i to je to.
Hvala na komentaru :)
Porodila sam se pre 14 dana carskim rezom, dozivela nekoliko velikih stresova jos u bolnici,a od bolnicke hrane (keks i caj za porodilje koje su rodile carskim) zeludac ne osecam. Sada, kada sam kod kuce, shvatam da vise nemam culo ukusa. Ono ce se vratiti ali moja borba sa mlekom koje iz mene izlazi u kapima me iscrpljuje i pronalazim se u Vasem tekstu. Hvala vam sto ste ga napisali. Mnogo mi je lakse i sada shvatam da nisam luda, da ne ludim i da ce sve biti ok.
Hvala jos jednom.
Draga Jelena,
niste ludi, samo ste pod prevelikim pritiskom okoline – nemojte dozvoliti da vas smrvi, nema potrebe za time.
Ako dojenje ide, ide – ako ne ide, nikom ništa. Ni prvo, ni poslednje dete koje je odraslo na dohrani ;)
Veliki pozdrav, i hvala na komentaru.
Nesudena starija sestro, saljem ti pusu. Rekla sam ti vec, Matej je sretan, jer si mu ti mama. <3 Sad zagrli svog sina koji ce uz tebe postati covjek i pol i malo spavaj! ;-)
Ahahah :*
Ehh baš si pretjerala, a sve na svoju veliku štetu. Meni se čini da je dojenje ipak precijenjeno. Jeste potrebno i znam da je važno, ali ne možeš sebe zbog toga slomiti. Ja sam dojila Leu dva mjeseca, sve je od početka išlo savršeno bez i najmanjeg problema, ali sam mlijeko dobila četvrti ili peti dan. Da ne bih dijete mrcvarila gladno ja sam joj dala flašicu. Kad jenapunila dva mjeseca ona nije htjela dojit jer joj je bilo mrsko, logicno flašica je jednostavnija. Lovila sam je polusitu da bar malo podoji, ali je bujesno plakala kad je bila gladna. Dakle moja greska. Nijedan problem sa bradavicama, nijedan problem sa mlijekom, ali ja sam napravila propust. Dnevno sam deset puta cula da jedem duplo vise da bih imala mlijeko, što nema veze s mozgom, ali nitko nije rekao ne daj bebi flašicu. Lea je napredna i više od svojih vršnjaka tako da to i nije bila katastrofa, ali mogla sam da sam samo…
Eto, svi su imali pregršt saveta – a niko onaj pravi da da…
Hvala, Irena, na komentaru
Konačno sam pronašla nekoga ko je imao sličan problem kao ja… Moja devojčica ima 2 meseca i neće da sisa, ali mleko moje hoće na flašicu… Pokušala sam i moguće i nemoguće da je privolim da ponovo doji ali sve manje uspevam u tome, sve do faze očaja. Porodila sam se isto teško posle 12h i silne indukcije završila na hitnom carskom zato što se beba zaglavila u karlici. Dojenje je krenulo lepo jako, ali sam krenula da dajem na flašicu ponekad kad izmlazam višak. I pored lepo razvijenih mlečnih žlezda i bradavica koje su dušu dale za dojenje, mleka kog ima na pretek, moja curica neće da sisa pa neće. I sad osećam kao da se nalazim u paklu a izlaza nema. Koga god sam pozvala i tražila savet bilo kakav i pomoć dobila sam definicije iz knjige “kako to treba tako i ovako” kao da i sama nisam pokušala isto x puta. Danas sam odlučila da izvlačim mleko pumpicom i da je “dojim na flašicu” isključivo. Samo da mi ne bi prolazilo dragoceno vreme na nerviranje, a njeno odrastanje i najslađe prve dane proleti i ne vraća se nikad više
Puno hvala za Amelijin kontakt…dobro je znati da (na zalost) ima jos ljudi koji prolaze kroz slicna iskustva… Neverovatno kako sa osmehom sve podnosi…
Nema na čemu, Maro. Žao mi je :(
A mislim da ni Amelia ne podnosi baš sve sa osmehom, samo pažljivo bira fotografije. Pogledaj i ono što piše ispod njih, često navodi koliko joj je teško i sa kakvim se problemima susreće sad…
Draga Sandra, prošla sam taj pakao i mnogo mi je značio tvoj tekst, hvala ti. Važna jeste kampanja podrške dojenju, ali bi, zbog svih nas koje nismo uspele, morala biti mnogo konkretnija, potpunija i jasna u jednoj stvari- ne uspe svaka i ne može svaka mama da doji. Pisala sam i ja na tome na jednom mom blogu: http://mamanacose.wordpress.com/2014/06/21/odbijanje-od-moje-sise/
Hvala, mama na ćoše, odličan tekst – dodaću link ispod mog, trebalo bi da ga i drugi pročitaju
Samo da te zagrlim ovako na daljinu. I potpuno si u pravu – mama nije samo dojilja (hug)
Hvala ti, draga! <3
Delim u potpunosti tvoje mišljenje! Lepo je dojiti i lepo je što podstiču da majke doje ali je to došlo do tegranice da ti stvaraju pritisak!ista prica kao kod tebe, s tim što sam se muzla skoro 9 meseci (a izdržala sam toliko samo zato što nisam poslušala babice da se izmuzam svaki put posle bebinog obroka nego sam se muzla 3 puta dnevno (noću nisam)! Pritisak koji sam osećala sa svih strana osim od porodice! Tako da-neka sjašu malo ovi iz školica za trudnice, bolnica, babice, patronažne sestre! Pravda za porodilje! :)
Super je da si izdržala toliko, svaka ti čast, razumem sve kroz šta si prošla!
Mama,Vi ste,NA ŽALOST- NEOBAVEŠTENI o dojenju, neinformisani. To što ste izneli,apsolutno je korektno i sve ste u pravu, sve je potpuno ok,sem dojenja. Da ne dužim ovde…pišem zbog mama koje će želeti da nauče i informišu se…Grupa na fb- Moja podrška dojenju(dojenje),sajt Super beba i Tereza kao savetnica i urednica će vam razbistriti sve gde ste i kako pogrešili usled neinformisanosti u vezi dojenja. Nemojte se uvrediti, niste manje vredni niti loša majka,trudili ste se,ali niste uspeli ISKLJUČIVO i samo zbog neznanja,a znanje i informacije je trebalo da Vam pruže moje kolege,zdravstveni radnici. Svom sam detetu nakon 15 dana nenapredovanja u tt,užsnih ragada i bolnih bradavica dala dohranu,ali sam naučila dosta toga od Tereze i uspešno vratila svoje dete na isključivo dojenje. Nije lako,nimalo,ali sam USPELA za mesec dana. Postepeno sam ukidala flašice,imate u grupi i na sajtu superbeba postupak. Kod mene je izgledalo ovako: Dojenje, onda brzo napravim dohranu,pa kad pojede,spustim ga i pevam mu a ja se izmuzavam pumpicama…kad sam pod stresom,išlo je teže zbog blokiranja mleka,a ne zato što ga nema. Onda se izmlazam pa opet podoj,flašica,pumpica…sve što izmuzem skupim pa mu dam umesto dohrane…i tako i dan i noć…mesec dana nisam spavala. Ali,vredelo je. Danas ima 15 meseci,dojenje ga je spasilo od ekcema koji se pojavio u vreme dohrane,spasilo ga je alergijske astme, spasilo ga je kada je bio na operaciji,imao urinarnu infekciju…mnogo puta ne znam šta bih bez dojenja bilo. Nikada nije bio bolestan niti prehladjen. Toliko od mene. ne ljutite se,čim ste imali ragade,znači da beba nije dobro postavljena na dojku,samim tim nije dovoljno sisala,pa ni mleka nije bilo onoliko koliko treba. Stres trenutno utiče na blokadu isticanja mleka iz kanaliča,mleka ima,samo ga stres putem hormona TRENUTNO blokira da izadje. Čim se opustite,eto mleka. Vi samo niste umeli da namestite bebu na dojku i tu počinju svi Vaši problemi. Nije to Vaša krivica,naravn,krivi su ZDRAVSTVENI RADNICI koji su plaćeni da Vam to pokažu. Možda će Vam sve ovo pomoći kod iduće bebe ili ćete pomoći nekome ko će imati isti problem kao što smo imale ja i vi. Ja sam ga na sreću rešila,upornošću i uz pomoć Podrške dojenju i Tereze,Vi niste. Ali,svi volimo svoju decu i njima smo najbolje.
Draga Irena,
volela bih da ste Vi u pravu, i da samo “nisam dobro obaveštena”, jer bi to značilo da još uvek ima nade za mene da povratim mleko.
Da sam napisala sve što sam probala, tekst bi bio najmanje za polovinu duži.
Naime, i u porodilištu su mi babice pomagale (živim u Ljubljani, tu sam se i porodila) – nije išlo. Em imam isuviše male bradavice, em on sisa tako kako sisa – i ne može drugačije. Pokušavala sam da ga naučim na cucli, prebacim mu usnu preko – ali on ispljune dudu i onda ponovo uhvati onako kako on hoće. I tako svaki put.
Patronažna sestra je pokušala da mi pomogne, takođe bezuspešno.
Samo dva dana nakon izlaska iz bolnice išla sam do tržnog centra i kupila silikonske šeširiće za bradavice, u dve veličine, dva različita proizvođača, uz nadu da ćemo tako uspeti. Nije vredelo ni tako.
A član sam pomenute grupe, ali se nikad nisam javljala u nju, jer, oprostite mi, ali najaktivnije članice se ponašaju kao da su deo sekte, isuviše su grube, često i drske i bezobrazne. A meni ne treba zaista da me neko vređa, jer ne uspevam da dojim.
Hvala Vam na komentaru
Meni je jako žao što čitam sve ovo. Još mi je više krivo što se nisi javila sa pitanjem Terezi. Koliko znam iz svog iskustva ona odgovara i privatnim porukama, ne mora da se piše u grupi po zidu.. Ja sam joj pisala i spasila me i to baš preko poruka.
Nije žena kriva što ne može da kontroliše onoliko žena a ima ih svakakvih.
Isto tako tvrdim da ne bi dozvolila da te niko vređa na zidu jer uvek reaguje.
Nadam se da nećeš odustati.
Evo, baš u takvom forsiranju je problem. Ja kažem da sam probala sve, da sam imala profesionalnu pomoć, ali da nije vredelo – a Vi ne verujete u to i “ipak je trebalo da to o to” uradim. Forsiranje.
Kažem da sam imala pomoć i babica u porodilištu, i patronažne sestre – zašto sumnjate u njihovu profesionalnost?
Zašto nije dovoljno reći: hej, pa svaka ti čast, pokušala si, ideš dalje?
Naravno imaš pravo na izbor. I tačka. Dalje ne mora niko da čita ko ne želi, a ne moraš ni objaviti.
Druga je stvar što si imala mogućnost da pitaš, da dobiješ pomoć ali si sama izabrala da nećeš da pitaš iz ovog ili onog razloga. Pomoć ti nije ni trebala. Imala si svoju “profesionalnu” pomoć zbog koje ćeš ceo život mrzeti dojenje i one koji ga podržavaju.
Dobrodošla u svet mrzitelja dojenja zahvaljujući profesionalcima.
Da ti profesionalci rade svoj posao kako treba dojenje bi imalo normalan status a ne bi bilo ugrožena kategorija kojoj treba podrška svuda u “razvijenom” svetu.
Odakle ti ideja da mrzim dojenje?
Čemu takve grube reči? Ja nisam nikog vređala niti prozivala u tekstu, ne vidim povod za ovaj ton.
I zašto je teško prihvatiti da ne mogu baš sve žene da doje?
Dobih ovaj tekst od Cyberbosanke i baš mi je drago. Trudna sam drugi put a prvi put sam Bebu dojila godinu dana. Međutim, kako je nedavno bila Sedmica dojenja a hrpa drugarica mi se isporađala, vidjela sam taj nazi pristup dojilja – doji!do tebe je! moraš! itd. pa sam zbog tog napisala i ovaj tekst http://www.karadara.net/2014/08/03/nedojilje-lose-majke/
Nadam se da te će te bar nasmijati. Upala suznih kanala je btw normalna. Nemoj da te ubjede (ili još gore ti sama sebe) da si u postporođajnoj depresiji. Pošto je i to vrlo moderno, nakon rođenja Bebe je nastao ovaj tekst http://www.karadara.net/2012/05/17/postporodajna-depresija/. Možda je bezveze ovako preporučivati tekstove, ali jednostavno mislim da riječ druge trudnice/porodilje puno znači. I da ti kažem još nešto kad sam pametna ovako – prvi put kad sastaviš 5 sati sna, sve će biti drugačije :)
Odlican tekst! Da podelim i ja svoje iskustvo. Sa prvim detetom nisam ni znala koliko je komplikovano dojiti. Dobila sam mleko tek posle dolaska iz porodilista, znaci 4 dan od porodjaja, i tad su pocele kratkotrajne muke tipa ragade, jednom umalo mastitis kao i sve ostalo sto prati dojenje. Da ne pominjem to da sam se porodila prirodnim putem i zapela kao musko kad su mi babice rekle: “Guraj!” tako da sam dooobrih 10 nedelja imala problem da sednem normalno.
No, nije to poenta. Stvar je u tome da, kad se porodis, sva uza i sira familija (normalno) zove da cestita na prinovi. E, onda te svi pitaju: “Je l’ dojis?”. Kako ti nekome da objasnis da te to pitanje uzasno nervira, da ti stvara jos veci pritisak, i da se prosto osetis kao losa majka kad gledas druge majke koje su svoje cedo istog momenta privile na grudi. Da, njima je mleko lilo u potocima a ja sam, kad me niko ne gleda, plakala. A onda vrhunac price. Zove me moj svekar, da SVEKAR, da me pita kako sam i je l’ ja dojim dete. Po fazonu: “Pa znas, trebalo bi. Samo nemoj da se sekiras!” Izvinite, mozda nekome ovo nije strasno, ali je meni u tom momentu bilo uzasno tesko. I to sam prevazisla i svoju mezimicu dojila 10 meseci. A onda je kroz dve i po godine na svet dosao moj junak! I pocelo je skoro kao u bajci, drugog dana sam dobila mleko, nisam imala problema sa grudima, mis je lepo ruckao. Onda smo za nepuna tri meseca od rodjenja zavrsili u Tirsovoj i Decijoj bolnici zbog bronhiolitisa i zapaljenja pluca jer nam je seki donela virus iz vrtica. Nema veze sto sam ga ja danima vodila dvaput dnevno kod lekara i inhalirala i svasta nesto, prehlada se kod male dece za tren oka spusti na pluca. I onda ja potpuno izgubim mleko, za jedno popodne, 3 meseca i 11 dana od pocetka dojenja. Gledali su me kao monstruma, stalno me zapitkivali zasto ne dojim kad sam zdrava (valjda vide da se gojim pa misle da mi je to odlepog zivota bez stresa). I ja sam na kraju i pocela da se osecam kao nize bice zbog toga sto nisam mogla da dojim svoje dete. Ne mozes ti ljudima koji nemaju pardona da objasnis da je tvoja licna stvar zasto ne dojis dete pa bilo to iz zdravsvenih razloga, nemogucnosti ili jednostavno zato sto ti se tako htelo.
Izvini na opsirnom postu, ovaj tekst mi je otvorio staru ranu.
Veliki pozdrav i podrska svim mamama!
U svemu se apsolutno slažem sa tobom, samo mi nije jasna ova Zdrava beba koja ne odustaje i i dalje nema razumevanja za mame koje su bile očajne i sve probale i teško se pomirile sa tim da ne mogu da doje bebu. Verujem da si i ti najbolja mama na svetu i tvrdim da NIJE MAMA SAMO MLEKO!
Mame koje ne odustaju i sektaški pritiskaju druge oko dojenja me podsećaju na one koji pokušavaju da izleče gej osobe. Jeste dojenje prirodno, i svi znamo da su naše bake sve dojile i da i danas sve Romkinje doje, ali drage mame uzmite u obzir promene koje se dešavaju na našim telima usled stila života. Ja npr. živim u zgradi u centru, prirodu vidim samo kada odem na izlet, u kući imam bar 2x više tehničkih uređaja nego biljaka i bar 12 sati dnevno provedem za računarom. Uzmite u obzir da je možda promena stila života uzrok što neke mame danas ne mogu da doje. Realnost je da smo izloženi mnogo većim zračenjima i raznim drugim uticajima što sigurno ostavlja neke posledice na naše telo.
Ako ništa drugo uvažite i prihvatite reči druge mame – Probala sam sve, nije išlo. Pružite podršku onima koji je traže i savete, ali prestanite da maltretirate one žene koje ne mogu (ili možda neće) da doje.
Lepo je to što je dojenje ponovo u modi, i verujte da sve mame znaju da je to najbolje za njihovu bebu. Ali jbg. (ne)priroda je učinila svoje. Pravda za sve mame koje su dale sve od sebe da im dojenje uspe!
Znam tacno kako se osecate, izdajanje je rudarski posao. I samo roditeljstvo ni malo laka rabota, a uz obavezu visokofrekventnog postupka izdajanja, da bi se obezbedilo dovoljno mleka, još teža. Ono što mene najviše pogađa u celoj Vašoj prici je to sto ste, nazalost, poverenje dali baš tim “profesionalcima” kojima jeste. Ne znaju oni o dojenju ništa više nego ja o termodinamici, opet nažalost. Jer žene najpre njima ukažu poverenje. A oni su mnogo dobro sponzorisani i pod velikim uticajem proizvođaca adaptirane formule, tek da se zna. I umesto da Vam budu od pomoci-napravili su Vam medveđu uslugu a da toga (još) niste svesni. Neke brojke koje oznacavaju procente rizika ne vide se odmah, ali nas sacekaju, strpljivo i podmuklo. Evo, i ja sam jedna od žrtava.
Jeste, menja nam se život, menja nam se komfor, sve to stoji, ali odlukom da postanemo odgovorna roditeljska bica možemo valjda doneti i odluku da cemo se svesno, na neko vreme, odreci nekih komfora. Nije lako biti roditelj, odgovoran roditelj, požrtvovana je to rabota, još tako lagana kad su bebe. Šta nas sve ceka da se odreknemo kad malo porastu-još nisam spremna da mislim. Ali vežbam da mi još od sad ne bude teško(mada jeste, umorna sam, zeljna preroditeljskog ritma, ali šipak sad-dva bica zavise od mene, ja sam ih htela). I cesto mi, moram priznati, baš bode oci kad žene 21.veka uljuljkane u prednosti tehnologije i sistema “hocu sad, odmah” kažu “dala sam sve od sebe” nesvesne da iza “sve” stoji još. Iliti-vrlo smo razmažene i kad treba junacki da se zapne-cvrc, dala sam sve od sebe. Meh…
Draga Pikapolonice,
Zašto sumnjate u profesionalnost žena koje su mi pomagale? Porodila sam se u Ljubljani, ne u Srbiji, i uz sebe sam imala fenomenalan tim doktora, sestara i babica. Na sva pitanja su mi odgovarali, pokazali i pokušavali da mi olakšaju dojenje i nauče i mene i bebu.
Zašto Vam je toliko teško da prihvatite da nismo svi isti, i da neki od nas imaju niži prag bola od drugih? To nije razmaženost, to je anatomija čoveka.
Ko hoće-nađe način. ko neće-nađe izgovor.
https://www.facebook.com/savetnicazadojenje/photos/a.628553170542420.1073741827.625885937475810/760930500638019/?type=1
Tvoj tekst me nasao sa pumpicom u ruci, izmedju dva plakanja sto ima samo 80ml, a ona vec jede 120ml, u ovo doba (01:35am), i samo cu ti reci – hvala. HVALA!
Draga Sandra, veliko veliko hvala na ovom tekstu. Moja prijateljica je imala obostranu masektomiju, izborila se kao lav za svoj zivot i za to da postane majka. Ima zdravo, pravo i prelepo dete i nije dojila. Nije manje vredna a njeno dete je predivno, vaspitano i zdravo. Naravno da je bilo pitanja da li doji, na sta je ona imala direktan odgovor “Izgubila sam obe dojke jer sam imala rak i ne mogu da dojim.” Izrazi lica tih ljudi koji su postavljali takva neumesna pitanja su bili neprocenjivi. Prestanimo sa optuzivanjem, osudjivanjem, pomirimo se da je svako osoba za sebe i da nismo isti. Za mene je mama ona koja od svog deteta napravi vaspitanog, valjanog, postenog i kvalitetnog coveka a ne ona koja doji ili ne. Dani provedeni sa vasom bebom treba da budu nesto najlepse, uzivajte u njima, volite svoju bebu, mazite se i uzivajte u svakom osmehu, zagrljaju…. a dojenje ako ide odlicno ako ne ide i za to ima resenja. I za kraj nemojte da zabadate nos u tudju intimu jer ne znate sta prezivljava i sta mu se u zivotu desava.
I OD MENE PODRSKA SVIM MAMAMA,, a posebno razumevanje i za mame koje nisu dojile. Dojila sam 5 nedelja, napredovala je lepo, islo je njoj lako….mene je bolelo mnogo, imala sam više mleka nego što je njoj trebalo pa sam morala da se izmlazam stalno, preskočim jednom-odmah čvorovi i bolovi u gruddima.Odjednom sam se razbolela, dobila jaku gljivičnu infekciju sa alergijskom reakcijom i narednih mesec dana sam pila antibiotike, niripan, aerius i mazala kreme sa kortikosteroidima. Uz ovu terapiju nije islo dojenje i odmah sam resila da prekinem i dete je prešlo na adaptirano mleko. Svi moji su me razumeli…..ali kod lekara i patronažne sestre sam naišla na osudu (u pitanju je beba od 5 nedelja)što nisam bila spremna da se izmazam danju i noću kad god bi trebao biti obrok kako bih sačuvala mlečnost da beba nastavi da sisa kad mi prodju terapije. Nisam mogla, mrzela sam pumpicu, bilo mi je prenaporno, bolelo, gadilo mi se….i ja sam se osećala kao muzara i nisam bila spremna na to. Na flasicu smo prešli trajno,
Potpuno sam se pronasla u ovom tekstu. Hvala Bogu pa skontah da nisam jedina i odmah mi je lakse. Necu da se nerviram uopste – vise! Ja sam prava mama i bez dojenja.. Moj sin nije gladan i bas dobro napreduje! Ljubi ga mama :-*
Tako je, nema potrebe za nervozom sve dok nam bebe lepo napreduju :)
Hvala na komentaru
HVALA! Nisam uspela da dojim. Ako i jedna pametna žena pomisli da me savetuje kako nisam probala ovo ili ono udariću je nogom u glavu. K’o Van Dam. :) Gospođa Tereza kojom pokušavaju i ovde da vrše histerični pritisak je mene posavetovala da sednem na gumu za plivanje za decu jer sam imala epiziotomiju i da tako dojim. Svako ko iole zna šta znači tri nivoa šavova, sekli su me k’o zeca, zna da sedenje ne dolazi u obzir deset dana. Sela sam jedanaesti. Jedva. Moj Luka je nestrpljiv. Tu dolazi priča isto veoma pametnih savetnica da hranim dete na špric. Ili kašičicu. On se davi. Pa budite uporni! Budi ti uporna da gledaš dete on nedelju dana kako se davi dok mu taja njegov pokušava dati mleko, JER TI NE MOŽEŠ DA SEDIŠ. Inače imam apoteku. Sve fore od pomagala znam i imam i dete jednostavno neće. A ja, brate, neću da ga gledam kako se davi. Pametne jedne. Sve je to tako lako a mi, zle majke, ne želimo najbolje našem detetu, vi ste tu da ga spasite od nas. Hvala ti, Sandra. Osećala sam se kao izmet ovih deset dana što moj Luka ne sisa. Kao najgori stvor, kao da nisam žena i da nisam dostojna biti majka baš upravo jer sam date grupe za podršku i pitala za pomoć. Hvala ti što si napisala agoniji koja ni ne mora da postoji. Hvala ti. Moja pokojna majka nije uspela dojiti mog brata. Bili su vezani do kraja njenog života i dalje i uvek ga je pokušala zaštiti i čuvati kao što je, verujem, te davne ’81. plakala dok je iskuvavala flašice i sipala novu dozu sa svoje malo čedo, čuvajući ga u svom izmučenoizmučenom naručju.
Hvala tebi na komentaru :)
Uh, prije ovog teksta pročitah onaj o 8. martu i kako je žena ženi vuk i sad ovo. Svaki dan razmišljam o tome kako je žena ženi vuk i jeste, zaista jeste, ali neću ovdje da davim.
Ja sam uspjela da dojim, dva puta. Međutim, pakao koji sam proživljavala prvog mjeseca dojenja više puta me natjerao da pomislim, pa dobro zašto sebe ovako patim, zašto? Da li mom djetetu treba ovakva histerična majka koja mrzi što je dijete budno i želi da sisa? Podrške nigdje, ni od jedne žene! Sve su one super dojile ili super nisu dojile. Dvije krajnosti. Nijedna nije imala početak mastitisa, ragade, zapušen kanalić u dojici. Kako? Kako, pitala sam se ja, šta to ja radim pogrešno? Ove koje su dojile su imale za savjet jednu jedinu rečenicu: samo stavi dijete ne sisu. Aaaaaa! One koje nisu dojile su imale samo pitanje: Kako znaš da imaš dovoljno mlijeka? Na kraju sam prestala da razgovaram sa ženama, razgovarala sam samo sa mužem. Jedino mi je on bio podrška. I nekako prođe i taj mjesec dana i drugi mjesec i ja nekako prodisah, a sve u dilemi da li da odustanem ili ne.
Ono što želim da kažem je da žene koje ne doje nikako ne treba žigosati, niko ne može tačno da zna koji su njihovi razlozi zbog kojih ne doje. Jeste, dojenje je super, ali čemu taj, da tako kažem, sektaški pristup dojenju. Mora se dojiti i tačka! Ne mora, ako ne može.
Draga Sandra,
imam cerku od 6 nedelja, i tacno tako kako si opisala, ko sta radi, ja muzem i cedim za sledeci podoj. Kad se probudi, nahranim je, i probam da je uspavam. Ako nece da zaspi, postanem jako nervozna, jer treba da izmuzavam (blizi se vec sledeci obrok) i jos treba da malo dremnem (preko noci). Ovo je vrzino kolo, ili sam na antibioticima, ili imam ragade. Resila sam da se resim mleka, ali sto ja vise pokusavam da ga se resim, to mi ono vise nadolazi. Dusu sam isplakala vec. Pravo mucenje. Takodje joj dajem jos i dohranu. No, ono sto mene interesuje zapravo jeste (a sto nemogu nigde da nadjem info), koliko dugo vremenski i koliko cesto treba da izmuzavam pumpicom u toku dana? (za sada pije 120ml po obroku)
Hvala na odgovoru unapred!
Nemam vremena da pročitam sve komentare, ali imam da iskucam svoje iskustvo. Možda nekoj mladoj mami bude od koristi…
Moja trudnoća počela je kontrakcijama u 7 nedelji, da bi se u 7 mesecu ustanovio manjak plodove vode sa dijagnozom “mogući prevremeni porođaj”, tako da sam od tada na svake dve nedelje bila hospitalizovana na GAK-u radi kontrole i praćenja. Svaki put pred odlazak mislila sam to je to, sada me ostavljaju da se porađam, a onda bi me pustili kuću na dve nedelje (gde sam samo mogla da razmišljam da li beba ima dovoljno plodove vode, kako će taj manjak uticati na nju, da li će biti dobro kada se rodi….). Umesto da uživam u poslednjim mesecima trudnoće, ja sam bila u agoniji i iščekivanju bebinih pokreta i štucanja u stomaku, jer je to znak da ima još uvek plodove vode. Elem, došao je i taj deveti mesec i naravno, ja sva srećna što sam izgurala toliko. Mislila sam da ću se poroditi čim uđem u deveti i nestrpljivo sam čekala prve znake porođaja. Ali toga nema, pa nema….. Na kraju, pored svih dijagnoza, beba je prebacila predviđeni termin porođaja! Da ne pričam kako sam, pored tolikih muka u toku trudnoće, ubedila sebe da će porođaj proći glatko, i da ću imati mleka ne samo za svoju bebu, već ću moći i da izmlazavam višak i čuvam ga u zamrzivaču, ili pomognem nekoj majci koja nema dovoljno mleka.Pusti snovi…. Porođaj mi se završio hitnim carskim rezom! Bebu su mi doneli “na druženje” tek treći dan, jer nisam mogla da je dojim zbog antibiotika! Kada su mi ukinuli antibiotik, beba je dobila žuticu, pa je bila na sunčanju 4 dana! Nakon toga sam ja dobila temperaturu, pa ponovo antibiotik i ništa od dojenja 7 dana. Prvi podoj usledio je 8 dan od rođenja na dan kada su nas otpustili iz bolnice. A onda je krenula agonija…. Nemam dovoljno mleka da podmirim glad svog deteta. Drugi dan po otpustu beba je strašno plakala, tako da sam prelomila i poslala muža u apoteku po dohranu. Davala sam joj da sisa, a nakon svakog podoja dodavala po malo dohrane. Onda sam samouvereno rešila da ću prestati da je dohranjujem i da joj je moje mleko dovoljno. Trajalo je par dana, dok mi jednog popodneva nije histerično plakal i dok nisam shvatila da je moje ipak malo. Onda je usledio ciklus dodavanja dohrane posle svakog obroka i vođenje evidencije kada je jela, koliko sam joj dohrane dodala, koliko dugo je trajao podoj, izmlazanje nakon svakog podoja….. Uz sve to plakanje, što nemam dovoljno mleka, osećaj da sam izdala svoju bebu, da nisam ispunila svoju majčinsku dužnost, onda kljukanje hranom, ispijanje surutke, mleka, 2l vode, sok od jabuke, čajevi za dojilje, čaj od piskavice, iščitavanje raznoraznih sajtova vezanih za uspešno dojenje, što na srpskom što na engleskom. Prva kontrola posle mesec dana-beba je napredovala 900g! Nema veće sreće. Odlučila ja da joj ukinem dohranu. Ovog puta izdržala sam 10 dana, ali je onda beba počela da kaki zelenkasto… I opet jednog popodneva plač koji se umirio dodavanje dohrane…i opet plakanje zbog manjka mleka i opet razočaranost…. Onda sam čvrsto rešila da pratim potrebe svoje bebe i da joj dodam dohranu svaki put kad mislim da joj podoj nije bio dovoljan, jer nakon svega, najbitnije je da je dete sito i da lepo napreduje. Ali i dalje nisam odustajala. Počela sam da pijem bezalkoholno pivo, jer kažu da pivski kvasac povećava količinu mleka. Dajem bebi dojku svaki put kad zaplače (ako nije gladna onda se njome teši i što češće sisa, više mleka će se proizvesti). Beba sada ima puna tri meseca. Još uvek je dojim i još uvek se trudim. Dohranom je ponudim kada mislim da joj nije bilo dovoljno mog mleka. Nekadad popije, nekada odbije. I dalje svaki put kad odbije u sebi vrištim od sreće jer je to znak da je sita, a pre nego što joj ponudim dohranu u sebi molim Boga da je odbije….
Beba sada ima puna tri meseca. Zdrava je i vesela. A ja…ja se i dalje nadam da ću u potpunosti izbaciti dohranu iz njene ishrane….
P.S. Već tri dana je bez dohrane, a kada joj ponudim ona izbaci flašicu iz usta. :)
P.P.S: Razumem majke koje su odustale od dojenja iz opravdanih razloga, jer sam i ja par puta bila na ivici da odustanem. Ne razumem samo one majke koje nisu ni pokušale.
Nema nista lepse od majke koja doji svoju bebu. Nista gore od ljubomore kad majka koja ne moze gleda onu koja doji i uziva. Da, bila sam ljubomorma. Porodila sam se u 36oj nedelji, beba dobila 9 na rodjenju ali posle par sati dolazi zlo od doktorke koje mi saopstava da sa bebom nesto nije u redu. Ispostavilo se da je imala povredu glavice zbog brzog porodjaja i koja se hvala Bogu sanirala. Da ne duzim sada, jer je to secanje koje mi kida dusu svaki put kad se setim, bebu su mi treci dan dali da je podojim na stolici pored inkubatora dok joj viri infuzija iz glave. Stolica kao kamen tvrda, sedim na njoj sa ranom od porodjaja. Jedva sedim, drzim moju kiflicu koja slabasno uzima u ustasca bradavicu koja jedva da je malo iznad nivoa dojke. Placem. Tako danima. Tek sesti dan doneli mi je u sobu. Stres na vrhuncu a mleko u kapljicama. Deseti dan dolazimo kuci. Krvavih bradavica. Trpim sve. Muz zariva nokte u moje butine da kanalisem bol. Nema sta nisam radila i koga nisam zvala u pomoc. Izmazanje rucno, izmazala me patronazna, ne vredi. Dohrana je morala posle 7 dana, nije napredovala a prevremeno rodjena beba. Uspela sam uz dohranu da je dojim 3 meseca. Onda, kao da je neko zavrnuo cesmu. Ni kapi. Sve u svemu, zbog pitanja DOJIS LI plakala sam jer sam osecala da sam izneverila svoju bebu. Nisam bila jaka, ali ako drugi put bude isto, znam da necu dozvoliti da placem zajedno sa detetom. Detetu treba zdrava majka, srecna i nasmejana. Sve pohvale za tekst, jer i posle 7 meseci od porodjaja, pogodi me ovo forsiranje dojenja po svaku cenu.
Draga Sandra…ovaj tekst kao da sam sama pisala. Hvala ti mnogo na njemu. Kad se samo sjetim borbe, prvo sa samom sobom, a onda i sa okolinom. Da napomenem da sam se porodila u Becu i kao i ti imala potpunu profesionalnu pomoc. Ali kad pomislim na dojenje samo se sjetim boli, vodjenja liste koliko je dojila, kad, koju stranu, ispumavanja i ona satima na grudima, a navecer plac po 3h dok se ne uspava (zbog gladi), jer nakon 12 sedmica smo jednom ubacili navecer flasicu i ona je zaspala momentalno i vecer je prosla bez placa. A onda kad je otkrila flasicu sve vose je odbijala dojenje…jer od mene nije dobivala dovoljno. Nazalost. A refleks sisanja joj je bio posebno razvijen da su se u bolnici svi cudili. Ali najteze je da se svako usudi da komentarima bude pametan, a utjecajem drustva sam svo vrijeme sebe krivila da nisam dovoljno dobra majka jer svom djetetu ne mogu da osiguram moje mlijeko. A pored svega sam imala i carski. Uh… samo kad se sjetim. Trajalo je kao kod tebe 12 sedmica. Sada sam konacno rasterecena i uzivam u ulozi majke u potpunosti, sa svojom ljepoticom. Najvaznije je da je ona zadovoljna i odmah sam i ja. Hvala hvala za ovaj tekst, a one “dobronamjernice” i “pametnice” neka zaobidju tekst, zive svoj zivot, njuh se to svakako i ne tice. Jer nigdje nisam vidjela da je iko trazio savjet… ah zenee zenee
Svaka zena moze da doji! Ako zeli i ima snage – istina.
Zao mi je sto nisi imala bar jos malo snage…
Potreban je pravi savet, i pravi pocetak, a iskreno mi je zao sto ni to nisi imala.
Naravno, podrsku nekome ko je nesto tako dragoceno izgubio, treba UVEK dati!
Support! Samo obazrivo – opasno je ovo sto pises.
Imam dva sina i obojica su zdravi, srećni i veseli dečaci. I, gle čuda, nisu sisali. I apsolutno je nebitan razlog i da li ga je uopšte bilo, smučilo mi se da uopšte razgovaram na tu temu. Posle nekog vremena samo sam znala da pogledam sagovornika u oči i kažem-Ne dojim. – i tačka. Ali čudni su ljudi sa tim mešanjem u tudje živote. Nikada, ali nikada, se razgovor nije završio tu, već je naravno usledilo čuveno pitanje-A zašto? – pa šta bilo koga briga zašto. Gospodjo Danijela, svaka žena ne može da doji, bez obzira na to što isto želi i što je jaka žena. Aman, dokle bre više sa tom pričom i tim stavom-potrudi se još malo, a sad još malo, ma nije dovoljno, ponovo, još malo, još malo, odustala? E nisi se trudila dovoljno. Pa odakle bilo kome pravo da osudjuje druge ljude i govori kad je dovoljno a kad nije.
Sandra, Vama svaka čast na tekstu, volela bih da se rasprši društvenim mrežama i da ga što više mama pročita.
A što se tiče mene, razumemo se;-)
Potpuno se slazem!
Hvala na tekstu. Ja sam isto mama koja je izgubila mleko…ali nisam dozvolila da mi se namece osecaj krivice ili da slusam price kako ce bebe na dohrani postati vanzemaljci. Dojenje je super ali taj teror dojilja i medicinskih radnika je neprihvatljiv i neljudski. Sramota je sto zene koje ne doje nemaju gde da se informisu. Ja sam nasla jednu iskusnu patronaznu sestru koja mi je rekla da je najvaznije da je dete sito! I eto mog deteta na dohrani full od 2.meseca, napreduje odlicno i fenomenalno spava (i ja) i onda obe imamo energije da se igramo ceo dan:-) i najvaznije, dete mi je zadovoljno i nasmejano. A onoliko dece na dohrani odraslo i super su. I moj savet – ne libite se da odbrusite bilo kome, velikim majkama- dojiljama ili medicinskom osoblju koje vam namece osecaj krivice ili se hvali svojim izmuzenim militrima. Nisu zbog toga bolje majke.
Sandra veliko Vam hvala na ovom tekstu! Prosla sam slicnu situaciju sa prvim detetom a evo sada sam u 9. mesecu i ako bude isto necu se nervirati ni najmanje. Bitno je da su nam deca zdrava i vesela! Veliki pozdrav za Vas!
Citam ovaj tekst 4 god kasnije, sa pumpicom u ruci i placem. Lakse mi sto je neko tacno opisao kako se osecam. Stalno se preispitujem sta se desilo.
Ali, hvala Univerzumu, pored mene lezi moja divna bebica, koja svakim danom lepo napreduje iako nema dovoljno mog mleka. Jos nisam spremna da odustanem od beskonacnih izmuzavanja, ali mi je ovaj tekst jako pomogao. Hvala ❤️
Hvala na ovom tekstu. Nikada mi nije padalo na pamet da IKADA pitam novopecenu majku kako je prosla na porodjaju niti da li doji. Smatram ova pitanja duboko licnim i stoga, neumesnim. Ja zbog carskog reza nisam imala odmah mleko, bradavica je pukla, prokrvarila i uz saglasnost doktora i babice, dojenje je prekinuto. Ja sam se pomirila sa situacijom i obecala da cu bebi dati maksimalnu posvecenost, paznju i ljubav, ako ne moze vec imati majcinu hranu, sto je pitanje vise sile. Usledilo je onda bombardovanje od strane okoline, razne poznanice, udate i neudate, krenule su sa tim pitanjem “dojis li”, lekar u mojoj porodici je rekao da moj doktor i babica nisu doneli pravu odluku, da je sve odluceno radi komoditeta i tako dalje i tako blize. Manje vise pala sam u depresiju zbog toga. Danas, kada sam mislila da sam svoju krizu i osetljivost oko teme dojenja prevazisla, nasla se jedna poznanica sa studija, kojoj ne pamtim ni ime, da me pita da li dojim i da iznese svoje iskustvo kako je dojenje neuporedivo bolje, jer je imala oba iskustva. Za misljenje je niko nije pitao. Razgovor o dojenju, ne znam zasto je bivsa novinarka toliko insistirala da me uveri koliko je dojenje bolje, zakljucila sam time da sam zahvalna i srecna sto je moje dete rodjeno zdravo, i da mnogi parovi samo zele.