Saosećajno roditeljstvo: Način vaspitanja roditelja kako da odgajaju decu

Kada se M rodio, borila sam se sa savetima okoline i svojim zdravim razumom, kao valjda i svaka mama na svetu. Prvo mi je dete, i mada mi bebe nisu baš tolika nepoznanica, nikada neće biti isto odgajati tuđe dete (pa makar ono raslo s vama u kući) i svoje. Imala sam plan i program kako sam zamišljala da će to funkcionisati, od trudnoće i porođaja, preko dojenja i spavanja, do ishrane i odgoja. Osim stvari o kojima nisam imala baš nikakvu predstavu koliko su zapravo teške (dojenje) ili teško predvidive (porođaj), sve ostalo mi je manje-više išlo glatko. Međutim, krenulo je glatko tek onda kada sam krenula da razmišljam razumom, a ne prateći savete okoline.

Ne navikavaj ga na ruke! kao da je mantra u poslednjih nekoliko decenija. A zapravo, ništa pogrešnije vam niko neće reći u vezi sa odgojem deteta od toga. Moram da priznam: mnogo sam se ljutila na svekrvu što M nosi po rukama, i na mamu što ga drži na rukama dok spava. Ni na pamet mi tad, u bunilu nespavanja, borbe s dojenjem i pumpicom za mleko i svojom savešću oko toga, nije padalo da zaista rade pravu stvar. Da se on stvarno umiri, da mu prija da je nošen. Da mirno i spokojno satima spava ušuškan i priljubljen uz nečije telo. Izvinite, i mama i svekrvo. Usput sam naučila da ste i te kako bile u pravu i znale šta činite.

Postoji pogrdni naziv za povezujuće, pozitivno ili saosećajno roditeljstvo, da je to – meko roditeljstvo. Jer, društvo prihvata da ili postoji autoritarni odgoj – onaj strogi, vojnički, ili permisivni – onaj koji sve dozvoljava, gde autoritet ima dete, a ne roditelj. Saosećajno roditeljstvo je i dalje nepoznanica jer je malo ko od nas uzgajan po tom načinu. Uglavom smo svi dobijali batine, pa vidi šta nam fali, ili je odgoj bio kombinacija autoritarnog i permisivnog. I ne krivim naše roditelje za to, niti društvo, niti bilo koga. Jednostavno, tada se smatralo da je to u redu.

No, nauka napreduje. Sa tim se nekako pomirimo kada je u pitanju lečenje bolesti, ili ishrana, ali nikako da se, izgleda, pomirimo kada je psihologija i posebno, pedagogija, u pitanju. Možda zato što volimo i poštujemo svoje roditelje, i što su oni za nas i dalje onaj nepogrešvi, najviši autoritet, i nije nam dozvoljeno, svesno ili nesvesno, da sumnjamo u njihove odluke. Možda zato što se plašimo novog.

Odavno želim da napišem tekst na ovu temu, ali nisam znala ni odakle da krenem, ni gde da se zaustavim. Onda sam slučajno pre par dana naišla na odličan tekst na slovenačkom, Sočutno starševstvo, koji vam uz dozvolu autorke Janje Urbančič prenosim prevedeno i prilagođeno, uz lične komentare. Hvala, Janja, ker si mi olašjala delo :)

Saosećajno roditeljstvo se temelji na građenju odnosa. To znači da nisu toliko važne same metode odgajanja koliko je važan odnos među nama, roditeljima, i decom. Traženje neprestanog dodira. Jedna od osnovnih pretpostavki takvog načina odgoja je da se, između ostalog, dete neprimereno ponaša onda kada ne oseća vezu između roditelja i samog sebe. Onda kada nađemo način da osetimo jedan drugog, detetovo ponašanje je “uređeno” i ponovo je spreman za saradnju, što je prirodna potreba svakog deteta.

Temelj ovakvog odgoja nije “popravljanje” deteta i njegovog ponašanja, već lični rad samog roditelja. Umeti kontrolisati sopstvena osećanja u teškim i napornim situacijama. Osvešćivanje i promena – preobražaj uzora iz primarne porodice.

Saosećajno roditeljstvo dozvoljava (različita) osećanja

Još jedna značajna stavka saosećajnog roditeljstva je da detetu i sebi, kao i ostalim članovima porodice, dozvolimo da osećaju i da izraze sva osećanja kroz koja prolaze. Ako dete oseća žalost, razočaranje, ako se oseti nečim pogođeno, dozvolićemo mu da ta osećanja izrazi kroz plač. Plač ne zabranjujemo, već dozvoljavamo, zapravo – dobrodošao je, jer to podrazumeva da je dete sposobno da oseća i da izrazi osećanja, a ne da ih gura u sebe i da se zatvara. Isto tako, dozvoljavamo i izražavanje besa (kroz vrištanje, npr.), ali ne dozvoljavamo agresiju koja se iskazuje kroz pokušaj poveđivanaj sebe, drugih bića ili predmeta (šutiranje, pljuvanje, griženje, razbacivanje igračaka i slično). Agresija i bes se ne smeju izjednačavati, jer iza agresije stoji strah, a ne bes, kako se možda na prvi pogled čini.

Ako dete oseća strah, privijemo ga k sebi i uverimo ga da je siguran. Nikako nećemo umanjivati njegov osećaj straha, jer je za dete njegov strah od, primera radi, malog psa isto tako realan i legitiman kao naš strah od zmija ili medveda.

Dozvoljavamo izražavanje svih osećanja. Pri tom je najvažnije da u takvim trenucima podupiremo dete. To ne znači da mu govorimo “Eh, biće bolje, umiri se, nije tako strašno…” već da mu damo podršku i izazimo razumevanje “Hajde, slobodno reci sve što te muči, izbaci sve iz sebe, isplači se pa će biti bolje. Teško ti je, zar ne? Besan si? Ne brini se, tu sam, na sigurnom si.” i slično.

Saosećajno roditeljstvo ima mnogo imena. Neki ga nazivaju delikatno roditeljstvosvesni odgoj, povezujuće roditeljstvo, pozitivno roditeljstvo, itd. Svi nazivi i svi načini imaju određene osobenosti, kao i zajedničke stavke. Glavna zajednička osobina jeste izgradnja odnosa i traženje dodira. Preporuka je da pročitate što više različitih pristupa od kojih ćete za svoju porodicu odabrati onaj koji vam najviše odgovara.

Glavne osobine saosećajnog roditeljstva su:

  • Izgradnja odnosa i traženje dodira (kako bismo izgradili odnos, moramo imati zajedničke trenutke, posvetiti vreme razgovoru s detetom, grliti se, izražavati ljubav i rečima, smejati se zajedno, igrati se, rveti se…)
  • Lični rast i razvoj roditelja i iskreno negovanje svog odnosa (u slučaju da roditelji žive zajedno)
  • Dozvoljavanje izražavanja osećanja
  • Potpora u teškim i trenucima snažnih emocija
  • Biti svestan da smo svi ogledalo jedni drugih: samim tim, da je dete naše ogledalo, i da ono što nas muči, umara i nervira kod njega je zapravo ono što radimo sami i što moramo kod sebe promeniti. Isto važi i za partnera, koji je naše ogledalo.
  • Odgoj bez kazni i nagrada. Ovo nije permisivni odgoj, jer je u slučaju saosećajnog roditeljstva važno saosećajno, ali čvrsto i jasno postavljanje zdravih granica. Odgoj bez kazne i nagrade je koncept koji je najviše stran roditeljima i koncept koji najteže prihvataju, jer su kazna i nagrada toliko ukorenjeni u našem društvu da ne razumemo kako odgoj može funkcionisati bez toga. Saosećajno roditeljstvo prihvata prirodne posledice detetovog ponašanja i ne štiti ga od njih. Moram da priznam da je i meni ovo najteže da razumem i promenim u svom stavu, i to ne deo kazne, nego nagrade. Nismo li svi navikli na ako budeš dobar/učio/uradio to i to, dobićeš igračku/čokoladu itd.? 
  • Pored toga što ne kažnjavamo dete, nećemo mu ni pretiti kaznom, niti ga pomižavati, ne govorimo ružne reči i pogrdna imena, i izbegavamo izraze nikad i uvek, ne pridikujemo, morališemo, podsmehujemo, omalovažavamo i slično.
  • Pohvale izgovaramo opisno. To znači, da detetu ne govorimo da je super umetnik, već da pokušamo da opišemo šta nam se najviše dopada na slici koju je dete nacrtalo.
  • Pokušavamo naći rešenja sa kojima smo zadovoljni i mi roditelji, ali i deca. Dozvolićemo da rešenje prvo predloži dete, jer takvim izborom povećavamo verovatnoću da će se dete držati dogovora, a takođe podstičemo kreativno rešavanje problema i izazova.
  • Reč problem zamenićemo rečju izazov (ukoliko ona za nas ima pozitivan prizvuk – ako ne, naći ćemo odgovarajuću reč za sebe i svoju porodicu). Tako se unutar sebe mirimo s time da je svaka stvar, ma koliko zapetljana i teška bila, rešiva. Moramo se potruditi u sebi pronaći izvor snage koji nam omogućava nalaženje rešenja, te potražiti dodatno znanje koje u tom momentu nemamo. Dozvoljavamo sebi traženje pomoći sa strane, od priznatih i odgovarajućih terapeuta, ili duhovnika – šta kome odgovara. Potražiti pomoć nije i ne sme biti tabu.
  • Saosećajno roditeljstvo ne poznaje “dobro dete” i “loše dete”, niti će to ikad koristiti u govoru. Ne želimo poslušno dete koje ne misli svojom glavom, već kreativno dete koje će dati svoj doprinos svemu, misliti svojom glavom i učestvovati u svemu. Uz napomenu za učestovanje: dete će nešto raditi ne zato što mora ili mi tako kažemo već zato što želi, zato što oseća da to pomaže održavanju dobrih odnosa, i oseća se sigurno i voljeno.
  • Poslednja, ali najvažnija stavka koja važi za svaki odgoj, ne samo saosećajno roditeljstvo, jeste da odgajamo decu ne rečima nego delima. Ako vičemo, govorimo ružne reči i tučemo ih, ne sme nas iznenaditi ukoliko starija sestra govori ružne reči bratu, tuče ga i viče na njega. Ukoliko sami provodimo previše vremena pred ekranom, ne može nas iznenaditi dete koje to isto želi da radi ceo dan. Kada želimo da umirimo dete moramo i sami biti mirni i sopstvenim primerom mu pokazati kako da se nosi sa stresnim situacijama.

Saosećajno roditeljstvo zahteva od nas neprestano učenje

Ssaosećajno roditeljstvo je verovatno najteži od sva tri oblika odgoja, jer zahteva neprestano učenje. O sebi, o ljudima oko sebe, o svetu. Potrebno je usredsrediti se na pozitivno u sebi i detetu, na učenje novih veština komunikacije. Učiti o emocijama i izražavanju emocija kako svojih, tako i dečijih. Izbegavanje loših uzora iz primarne porodice. Učiti verovati samom sebi i svojoj ituiciji. Prilagođavanje i fleksibilnost.

Biti uzor.

Mnogo je jednostavnije nalupati dete kad uradi nešto što nismo hteli, je l’ da? Ali nas onda ne sme iznenaditi ni kada ono nas nalupa jednog dana jer mu nismo kupili ono što je htelo.

Za kraj – nešto za početak. Nekoliko linkova koji se preporučuju za dalje čitanje na ovu temu. Sa svake stranice i iz svakog pristupa uzmite samo ono što smatrate da je u skladu sa vašim vrednostima, i za šta ste sigurni da ćete biti dosledni u sprovođenju. Radite na sebi, biće vam lakše da radite sa svojom decom.

Ne jednom sam ponovila da bih knjigu Povezujuće roditeljstvo prepisivala na recept, za obavezno čitanje pre rođenja prvog deteta. Ja sam je pročitala nedavno, ne mislim da je kasno – za pozitivne promene nikad nije, ali bih volela da je to bila prva i jedina knjiga koju sam pročitala na temu roditeljstva.

Pozvala bih vas i u novonapravljenu Facebook grupu Saosećajno i pozitivno roditeljstvo, mesto gde ćemo govoriti o izazovima, o unapređivanju i rastu nas roditelja da bi uz nas rasla i razvijala se i naša deca.

http://www.ahaparenting.com
http://www.handinhandparenting.org
http://bonnieharris.com
http://www.alfiekohn.org

Naslovna ilustracija: RebeccaVC1

Sandra Kravitz Simonović

Web preduzetnica od 2011. godine - osnovala agenciju Šnajderaj, za krojenje društvenih mreža po meri, koju 2013. zbog proširenja posla preimenuje u agenciju za poslovno (web) savetovanje Marketing ITD. Predavač i konsultantkinja pri Adizes Southeast Europe – ASEE. Govorila na nekoliko regionalnih konferencija, rado prenosi drugima znanje i iskustvo. Srećna mama jednog Mateja. Preduzetnica po opredeljenju, futurista po religijskim shvatanjima. Moto: Dom je tamo gde su ti šifre.

You may also like...

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *