Gledam u njene slike i razmišljam: Pa ne bih za isti sto sela u kafani s njom, da je ne poznajem lično!
Onaj ko je ne poznaje, po onome što vidi, dobija apsolutni negativ prave slike.
Devojka je i više nego načitana, obrazovana, zabavna, iznad svega! I drugar do neba.
I mnogo je volim. Samo sam se negde usput mimoišla sa njenim životnim stilom.
Gledam dalje fotografije na srpskoj omiljenoj internet destinaciji pa se setim kako je bila đak generacije. Fina, tiha, povučena. Uvek duga kosa, lepo očešljana, kompletići, cipelice, miran hod, miran ton glasa. I brkata. Jebeš ga. Ima onaj tamniji kosmati gen, pa je tako imala i brkove i zulufe i pomalo bradu.
Sad nema više brkove, ali nema ni kompletiće. Ni dugu kosu. Ima crveni kožni top i crne kožne pantalone.
Bitno da su mene gledali kao da se pojavio ružičasti panda kad sam došla na malu maturu u kožnim pantalonama, beloj košulji, kožnom sakou i sa cilindrom na glavi.
Elem.
Pre nekih dooobrih 8 godina, vraćajući se za Beograd sa vikenda na maminom frižideru, u busu mi zazvoni telefon. Sećate se svi te divne Nokia 3310, kojoj su mogli da se komponuju tonovi za poziv (wow!). E, meni je jedno od najdražih zvona bilo People Are Strange (The Doors)
Natelefoniram se ja, srećna, ne znam više ni s kim sam, a još manje šta pričala, i prekinem vezu, kad lik pored mene – Hah!
Šta sad ovaj duva?! Pa razmišljam šta sam pričala. Ništa bitno, toliko se sećam.
A on opet – Pif!
– Je l’ ti dobro?! – ne znam jesam li više zbunjena ili iznervirana.
– Ma ok. Nego… Ne deluješ mi kao neko ko sluša Dorse. Hih!
– Ma nemoj?! Oprosti mi, molim te, na neupućenosti, ali kako bi ja to trebalo da izgledam da bih smela da slušam Dorse?!
– Pa… Ne tako.
– Aj se dogovorimo nešto: ja ću sad da zatvorim oči i pravim se da spavam, a ti se pravi da nisi ispao glup.
Imala sam obučene crne somotke, koje su, gle slučaja, bile zvon(c)are, crni kaput, ravne cipele i košulju.
Ali, valjda sam bila previše čista i mirišljava?
Htedoh reći, zapravo, samo ovo: koliko je ispravno suditi samo po onome što vidimo?
A tek po onome što čujemo od drugih, kako su oni nešto videli?
Mislite o tome.
p.s. Je l’ vam se dopada novi blog style? Meni dopada, i to ne samo zato što je zelen :)
Gotov template, malo doteran – svakako, nemam ni vremena ni živaca da radim potpuno nov, svoj.
Drago mi je da nisam zarđala i umem da ispravim, prepravim, doradim ono što želim. Jedino još da se setim a može i: izguglam kako ide fiksiranje zaglavlja :)
Ehh Zmua, da sam se ja strecao svaki put kad me neko oceni po izgledu, samo bi na to vreme trosio. Imao sam kroz zivot vise promena, kako unutrasnjih tako i stilova oblacenja, ali ono sto je jos od samih pocetaka ostalo, to je da o ljudima (posebno ako npr postedstvom neta imam takvu priliku) sudim pre i nego sto ih vidim… Slicno i za one sto ih prvo vidim… samo sto njih prvo volim da saslusam…
Mnogo njih sudi "o knjizi po koricama"… Obično procenim osobu u prvih 5 minuta razgovora, i to isključivo po onome što govori, a ne po tome šta ima obučeno, kakve cipele nosi ili koje boje ima kosu. Što se tiče novog stila, dokle god je zeleno, meni je super :)
Ja pokušavam ljudima da objasnim da fizički izgled ume da vara. Recimo, kad me vide, svi misle da sam ja debeo, a u stvari samo imam mnooogo krupne kosti.:P
@ brankko – ma ne štrecam se, naprotiv, ovde sam ~napadala~ i sopstvene utiske. ali generalno, a ovo je odgovor i za @dadica da sudim ljude po prvom utisku. nije to garderoba, nego stav, način komunikacije, body language i sličnoi reetko kad se prevarim@ sadclown – hahahah dobar! :)
Mrzim muzicke snobove. Mrzim sve snobove, ali muzicki i filmski me ubijaju u pojam.
Da, da, ti si najpametniji.
Da, da, ja nemam pojma sta valja.
Zdravo dovidjenja.