Srbija, februar 2011. godine. Prosvetari su u generalnom štrajku, zapravo, potpuno ilegalnoj obustavi rada (da bi se to što rade zvalo štrajk, moralo bi biti po Ustavu, zakonima, podzakonskim i još po kojim aktima, a pošto nije, pst). Nezavisni sindikat policije je u štrajku. Srpska napredna stranka zakazala je Buđenje Srbije, pardon, Буђење Србије, za 5. (i slovima peti) februar. Pridružiće im se huligani i navijači, zapravo mirna, tiha i fina deca, samo malo besna na državu. Ide proleće, valja se obuti kako treba, taman stižu novi modeli patika u izloge.
U istoj toj Srbiji, istim tim ljudima komšije su rudari. Idu na posao po mraku, silaze u svoj lični Had iz kojeg se možda hoće, a možda i neće vratiti, odrađuju hleb sa sedam kora, ako je sreće vraćaju se kući po mraku i svakog prvog do petog u mesecu dobiju u proseku oko 30,000 dinara.
Trideset hiljada dinara.
U proseku.
Težina njihovog posla može da se dočara ekonomski-socijalno na sledeći način: pola godine radnog staža rudara računa se kao godinu dana rada molera, bankara, trgovca.
Rudari ne štrajkuju. Zapravo, tražili su samo da mogu da idu u penziju sa 40 godina života, jer zbog beneficiranog radnog staža mnogi već tada steknu uslove za penziju.
Rudari na smenama jedni drugima kažu – Srećno! Ne sapliću se međusobno, ne podmeću noge jedni drugima, ne pakoste.
Ovde ne sme biti grešaka, one se plaćaju glavom. Zato je poverenje koje imamo jedni u druge ključno za preživljavanje u rudniku – kaže Dejan Šerbanović, radnik na podzemnim radovima.
Rudari ne štrajkuju. Njima je dosta 30,000 din. Trideset hiljada dinara. U proseku.
Treba raditi, i to brzo jer vreme ne čeka. Naučili smo da budemo obazrivi i da ne odustajemo čak i ako nešto krene naopako. Uslovi za rad su teški, ima dosta prašine, a u pojedinim hodnicima manje provetrenosti, ali je najbitnije da sva mehanizacija radi i da smo sigurni. Vodimo računa da se ne povredimo prilikom bušenja, da ne daj Bože dođe do zarušavanja podzemnog hodnika i da se deo stene ne obruši nekom od radnika na glavu, i to jeste težak i odgovoran posao. Istovremeno je neverovatan izazov i želja koju slede rudari u potrazi „za nekom tonom više“. A kad se izađe na površinu , lakše se diše. – započinje priču dvadesetjednogodišnji električar, Marko Nikolić, koji samo nakon godinu dana rada u rudniku posao zna u prste.
Za rudare ima posla, nema ih puno u Nacionalnoj službi zapošljavanja. Prosvetara mnogo, prekobrojni su profesori, nastavnici, učiteljice.
Rudari ne štrajkuju. Vole svoj posao, međusobno se potpomažu.
Pa sram ih bilo!
Zašto oni da vole svoj posao i da idu rado na njega i da viču jedni drugima Srećno! i da budu zadovoljni sa svojih 30,000 din (trideset hiljada dinara) (u proseku)?!
Sve rudare poslati da rade u školama! Da vide oni kako je decu vaspitavati! Neka vide kako je ustajati u 6, počinjati čas u 7:15h, imati pauze na svakih 45 minuta, raditi od ponedeljka do petka četrdeset časova, imati prolećne, jesenje, zimske, letnje raspuste – i sve to za pišljivih 35,000 din (trideset pet hiljada dinara) (u proseku)! I još tu decu da vode na izlete, ekskurzije, zimovanja, letovanja! Sve rudare poslati u škole, za katedre!
Sve prosvetne radnike poslati u rudnike! Pa ne može jedan rudar biti pametniji od prosvetnog radnika, ne?!
Ako je rudaru dobro, mora biti dobro i prosvetaru.
I, eto rešenja.
Mislite o tome.
ili i decu u rudnike , sta ce na fakultetu kad je u rudniku VRH
Sve je to nadnica za strah. Barem ja to tako vidim.
jako mala, rekla bih…
odmah se setim one slike tri rudara, a ispod pise – objasni njima kako si se danas umorio u kancelariji :/
ja odgovorno tvrdim da sve te sto se bune treba na godinu dana u rudnik, pa da izadje ko gospodin covek
danima već pokušavam da pronađem reklamu za Deadliest Catch sa Discovery od pre par sezona, gde su išli snimci svih najgorih situacija, gde pucaju čelične sajle, tone brod, oluja na otvorenom moru, ljudi padaju preko palube, otpadaju kavezi sa vezova, led, sneg, kiša… i onda:
"and you thought your job was tough."
Pa sram da ih bude, mislim, срам да их буде, izdajice, ti rudari :) Odlican post, retko citam blogove, al bas sam uzivao u ovom :)
Težak je život radnika prosvJetnog :) Mada donekle mogu da razumem da je prosveta mentalno zahtevan posao, naravno, ako ste stvarno posveceni poslu. Znam profesore i nastavnike konstantno na ivici nervnih slomova. Treba i tako ziveti, ali i dalje, ne po cenu obrazovanja dece.
meni samo nije jasno zašto se uporno pozivaju na decu.
razumem da su u teškom položaju (nismo li, manje-više, svi?). razumem da su prosvetni radnici skoro pa na marginalnoj poziciji.
ali, obustaviti rad potpuno.
zahtevati više plate skoro pa duplo.
a sve vreme vikati: to je za dobrobit dece
(koja će sve to, pri tome, odrađivati subotama i raspustima)?
e, ne'š tako, kolega.
Odličan post! :)
Ja bih svakog ko radi ''gospodski'' posao (ušuškan u kancelariji/kući/učionici gde kada mu je hladno uključi klimu, gde može da napravi pauzu kada god hoće…) poslala na meseca dana da radi poslove rudara, radnika na pokretnoj traci (koji ne može da napravi pauzu kada hoće, čak ni za odlazak u WC), vozača GSPa koji vozi autobus bez grejanja gde je temperatura -2C (u proseku), itd…
Neki ljudi prosto ne znaju da cene ono što već imaju.
bravo, da.
ne kažem. nije umni rad lak.
ali, majku mu, pa nije teži od nadnice, nemojmo ga praviti takvim…
Cuvena recenica moje majke: 'Aj se menjamo!'
Nema, ne mogu me ubediti da je njihov posao (prosvetara) tezi, pa ni od npr onkologa (zamisli celu karijeru radis sa potencijalno smrtno obolelima) koji opet rade u 'odlicnim' uslovima bolnica (a i to je za diskusiju), a kamoli od rudara, vozaca autobusa, fabrickih radnika…
Slazem se da uslovi nisu idealni. Ali nisu ni za koga, ne samo za njih. Svi bi mi voleli vece plate, manje poreze, manje racune, bolju drzavu, ali ne ide to tako.
Ne mozes samo ustati i otici, izaci iz ucionice, pogotovo ne kad imas unutra 30ak dece koji od tebe ocekuju da ih naucis nesto. Njima niko nece vratiti to vreme sto si ti kod kuce ladio jaja cekajuci da ti neko da vise para.
ma, sve je to za decu! ne vidimo mi dobro, kratkovidi smo…
Kakva demagogija i potpuno pogrešna poređenja profesija, nivoa obrazovanja, uslova rada….nije dobro ovako napamet pricati…
ah. pa demagoggiju sam učila od najboljih.
istih onih koji su mi govorili da sve rade u moje ime.
ratuju u moje ime.
štrajkuju u moje ime.
oslobađaju u moje ime.
osvajaju u moje ime.
evo, i ovi sad štrajkuju u ime dece.
u ime svog naroda.
demagogija?
hajde da pričamo o demagogiji, al' da prvo citiram samu sebe, odnosno, svoj odgovor na jedan od komentara gore:
ali, obustaviti rad potpuno.
zahtevati više plate skoro pa duplo.
a sve vreme vikati: to je za dobrobit dece
(koja će sve to, pri tome, odrađivati subotama i raspustima)?
demagogija.
:)
Ма то је ипак због деце, она ће сутра исто тако кад су незадовољна у потпуне обуставе рада. Није важно шта раде други и како им је, важно је да њима буде добро.
Ето, већ више од сата читам објаве на твом блогу и генерално су одлични, али овај је мало превише. Мешаш бабе и жабе и у суштини појма немаш о чему причаш. Проблематика је сложенија него што то споља изгледа и треба јој посветити више времена него што већина људи има. Уз све то објава је пуна глупости и нетачних информација, али то теби на част, успех си постигла – одмах је ту притрчало пар лоших ђака да подели твоје фрустрације.
И тако, мој покојни деда је био рудар, ја сам професор и генерално можеш да пљунеш под прозор и једном и другом јер си само несвршени студент Мегатренда. Једини вероватно.
Остај здраво!!! ;)