Imam ja razloga za 29 lepih godina

Sledeće godine u ovo vreme imaću punih trideset godina. Ovo neće biti post revizije mog dosadašnjeg života, neću vas smarati time, koga to uopšte i interesuje?!

A, interesuje vas? Pa, dobro.

Pričajte mi malo o Vašem detinjstvu.

Pamtim ga po lepom. Pamtim tatu koji me je uvek i svuda vodio sa sobom, u šetnje, da vozimo bicikl(ov)e, leti obavezno na bazen, zimi obavezno na sankanje. Kad god prilike dozvole – na Frušku Goru.

Pamtim detinjstvo po maminom uvek nežnom obrazu na koji sam se naslanjala, i uvu koje sam joj besomučno držala, dok ne zaspim. Nekad i u snu. Njena teška ruka koja me je vaspitala – ne zlostavljala! Nego pokušavala da natera da jedem nešto drugo osim plazme i mleka. Boraniju i pihtije nisam zavolela još uvek. A i nije da me je nešto posebno terala na tu ljubav.

Pamtim brata, Darka, kako mi krišom daje pare za luna-park i kaže: Nemoj reći mami i tati da sam ti ja dao, nego uzmi i od njih, pa se vozaj. I pamtim kako sam ga maltretirala svojim nikad najavljenim, a tako providnim upadanjem u sobu baš kada mu je tu devojka, ili drug.

Pamtim nove godine, prve majeve, dvadeset devete novembre. Svinjokolj kod babe i dede u dvorištu. Nisam se plašila, nije mi smetalo da gledam i nije ostavilo nikakve posledice po moj mentalni razvoj – volim životinje, ne mučim ih. Naučila sam da je zec hrana (iako meni ne služi za to), isto kao i lepo jagnje, i jare. I pile. Imala sam i pse i mačke.

Pamtim kako mi je bajka, mamina mama, uvek punila glavu savetima. Svaki dan, sve isto, da se ne zaboravi. Ne smeš nikad kriti ako ti se desi, nedajbože, nešto loše! Reci mami, ili meni, pomoći ćemo ti uvek, samo nemoj ćutati. I dan-danas volim da slušam kada mi priča kako je gradila prugu. I kako je pop išao kroz selo da sveti kuće, pa jedna žena nije spremila kuću na vreme… Prvu vampirsku priču sam čula upravo od nje, ona me je upoznala sa Savanovićem.

Deda, koji je uvek ispravljao bajku u njenim pričama, jer je sve uvek bolje pamtio. Jer je umeo da nabroji celo selo, poimence, sa sve slavama koje slave. Čvrsto verujem da svoju sposobnost pamćenja dugujem njegovim genima, i hvala mu na tome.

Tetka, ili – druga mama. Moja Gaga. Ona koja me je zvala svakog dana dok sam živela u Beogradu da pita da li sam jela voće, imam li para i spavam li dovoljno. Ona koja me je vodila na sva moguća letovanja sa sobom. Njen Đole, moj najrođeniji brat. Onaj mlađi brat koji odavno nije ni manji, ni slabiji. Onaj mlađi brat koji odavno služi da brani mene, a ne ja njega.

Tetka, ja njima – Jovani i Petru. Jovana, moje prvo dete. I prvi zub i prvi korak. Sve prvo. Moje. Peca, sa svojih devet i po godina, četiri od devet pojaseva u karateu i medaljama i diplomama koje, oh, sramote, odavno ne broji niko od nas.

Kravići, jer sam od njih potekla, ovako prgava. I mala. Tvrdoglava i uporna. Uvek spremna da stanem u svoju odbranu, i u odbranu slabijeg. Kao Batman, božemeprosti, uvek na strani pravde. Jer sam zbog tog Kravićkog u sebi bila i nagrađivana i kažnjavana, jer ne mogu da ćutim i ne umem da trpim nepravdu.

Sekulići i Jagodići, jer su najdivniji ljudi na svetu, jer imaju ljubavi za svakog i jer se uvek, uvek smeju, a pogotovo kada im je najteže.

Ih, lako je meni kad ja imam vas.

Imam ja razloga za 29 lepih godina. Imam ja razloga za svaki od 365 lepih dana.

Imam ja razloga za 10,590 (deset hiljada pet stotina devedeset) lepih dana do sad. A planiram ih još makar toliko.

Mislite o tome.