Juče nam je Miloje objavio zadovoljno kako je postao ponosni 150-i lajker fan stranice “Dug sit i pare na broju” – “ćerke” fan stranice, da je za ovu priču nazovemo tako, banke Societe Generale. Za one koji nisu pročitali još uvek ili ne nameravaju uopšte (zbog TLDR sindroma), ukratko:

SoGe je pokrenula offline kampanju o online, preciznije, FB igrici, za koju je Miloje saznao sa bilborda – a svi mi, kako sam i primetila u prvom komentaru, od njega:

verujem da ti SoGe dođe neke pare, više si ih ti izreklamirao, nego što su sami, očito, uradili :)

Pošto mi je “bacio kosku” da moram da obrazložim svoj zaključak u malo opširnijem obliku, napisah i duži komentar, koji ću obrazložiti još šire:

prvo htedoh da napišem “ne bilo koji blog”, ali sam onda shvatila da zapravo nema veze ko je autor bloga, sve dok to što napiše ima smisla

– zašto ovo? zato što je dovoljno da je sadržaj dobar, i da ga samo jedna osoba vidi, i prenese dalje, druga će preneti dalje, treća još dalje i.. razumemo se. doduše, mnogo pomaže kada tekst objavi Mooshema, Miloje, Pedya, Eniac, Zubarica, Deda – prosto jer brže stigne do više ljudi.

no, šta htedoh reći jeste odgovor na sledeće pitanje:

kako blogovi postižu ono što ova kampanja nije uspela sama po sebi?

da bi se o nečemu čulo, videlo, pročitalo na internetu potrebno je da bude interesantno, da bi se dalje delilo – jer što se više deli, ljudi su svesniji postojanja tog članka, videa, fotografije, igrice…
to može da se postigne plaćenim oglasima, istina, FB ima FB Ad opciju, kojom su mogli iz SoGe (da su hteli, znali ili nešto treće) da nam “izbiju oči”, da nas privuku da kliknemo i isprobamo igricu

– meni je, zapravo, logično da se Facebook igrice reklamiraju na, pa, Facebook stranicama. I na “matičnim” sajtovima, dakako. Na bilbordima da, ali u tom slučaju mnogo agresivnije. Jer meni laptop nije u krilu dok vozim auto, znači, taj bilbord mora da ostavi takav utisak na mene da ja dođem kući, sednem pred monitor i prvo što ću da uradim jeste da potražim upravo tu igricu na FB-u.

to su mogli da postignu i tako što bi angažovali ljude čija je prisutnost na internetu “od značaja”, odnosno, čije se objave pomno prate, koji imaju veliki broj prijatelja/pratilaca/čitalaca: kontaktiraju ih, kažu im – želimo da isprobate igricu tu i tu, i javno kažete šta o njoj mislite (jeste, svi smo se setili Magija, je l’ tako? :))

– više o ovome kod (pa odavno već bivšeg) Debeljuce na blogu; i ovom prilikom moj naklon glavi u kojoj se svorila ideja o ovome, mislim da su svi tviteraši i blogeri isprobali makar jedan :)

a postigli su šta? to što je (moram tako da kažem, jer je zapravo jako bitno) ni manje ni više nego Miloje Sekulić prošao pored tog bilborda, zastao, fotografisao ga, potražio na netu to što reklamiraju, isprobao, i odvojio vreme da napiše blogpost i svoj komentar o tome (iako se savetovanje, zaista, debelo naplaćuje)

– zašto rekoh “ni manje, ni više nego Miloje Sekulić” objasnila sam u prvom pasusu ovog citata: skrenuli su pažnju baš onome kome je trebalo da bi ih reklamirao dalje.

ono što bi bilo lepo jeste da se javi neko iz SoGe-a i obavesti nas koliki je učinak bio samo ovog današnjeg posta, koliko je ljudi isprobalo igricu (vidim da imaju 4 nova like-a :) )

dobili su povratni link do svog sajta sa jednog dosta čitanog bloga (back linking – zašto je to bitno nekom drugom, dužom prilikom)
dobili su zainteresovanost ljudi da vide šta su oni to, zapravo, ponudili, o kakvoj je igrici reč – radoznalost je sveprisutna
dobili su – besplatnu reklamu
to su, verovatno, i želeli, to želi svako
ali verujem da je mnogo bolje kada dobijete blogpost (za koji je krajnje vreme da ljudi počnu da ga uvažavaju jednako kao novinski članak, barem kada su u pitanju ozbiljni blogovi) u kojem vas hvale za dobru kampanju, nego skreću pažnju na to kako ste, možda, eto, ipak, nešto uradili pogrešno

a ja bolje da sam lični blogpost napisala, nego dala komentar ovde :)
nemam vremena da pročitam pre nego kliknem ovo submit, biće mi oprošteno, nadam se, na mogućim greškama i nepovezanim mislima :)

Ono što želim da podelim s vama jeste sledeće: i sama sam bila u pregovorima za saradnju sa bankom SoGe u vezi sa nekim online aktivnostima, do koje, nažalost, nije došlo jer su se delići moje slagalice tako namestili da mi je ponestalo vremena za sve vannastavne aktivnosti (čitaj: nisam imala vremena da dišem). Plus, osoba sa kojom je trebalo da razgovaram o online aktivnostima i dam neke svoje savete – retko je kad online bila dostupna, svakako, zbog ličnih/poslovnih obaveza. Insistiralo se na telefonskom razgovoru, za koji ja zaista retko kad imam vremena, i strašno mi je krivo što nikako nismo mogle da se usaglasimo. I, eto zašto preferiram online komunikaciju, a prvenstveno mail.

Ovde mi je neophodna digresija: generalno imam problem sa komunikacijom putem telefona, a iz sledećih razloga: uvek se oduži, kao prvo, a ja nisam Olja Bećković i ne mogu da sagovornika prekinem sa: U redu, hvala! Sledeći!, druga je stvar (a meni mnogo bitnija) to što ne postoji multitasking. Dok kucam mail, mogu da slušam muziku, pročitam još ponešto sa strane, u taj isti mail ubacim konkretne primere onoga o čemu govorim, odnosno pišem, mogu da citiram i – mogu da završim kad god poželim, nastavim kad mi odgovara i pišem ga u pola noći.

Kako sam znala ko je nadređen ljudima za ovu kampanju (evo još jedno Hvala LinkedIn-u :), prosledila sam link do Milojevog posta kome je trebalo i drago mi je da je fino primljen. Javila se i Vesna, i rekla sledeće:

Poštovani blogeri,

Zahvaljujemo se na komentarima. Sve kritike ćemo uzeti u obzir i truditi se da ispravimo sve dosadašnje propuste (kampanja za igricu je već planirana).

Takođe ovim putem želimo da sve učesnike bloga Postao sam ponositi 150-ti lajker ovog FP-a pozovemo da dođu kod nas na jedno kratko druženje uz kafu u četvrtak, 14. aprila, u 10h, u ul. Bulevar Zorana Đinđića 50 a/b,

U skladu s tim molimo vas da svoje prisustvo potvrdite do ponedeljka, 9. aprila na vesna.dejanovic [at] socgen.com.

Srdacan pozdrav,

Sve pohvale za uključivanje u diskusiju, i sve pohvale za poziv na druženje. Nažalost, ne mogu da mu prisustvujem, jer moje radno vreme nije toliko fleksibilno da mi dozvoljava put u Beograd – ali, evo jednog saveta od srca timu koju bude ugostio ekipu: obezbedite im wi-fi! Dozvolite im da šalju nama ostalima tvitove u realnom vremenu, da možemo i mi koji smo sprečeni da dođemo da, eventualno, postavimo neko pitanje i damo svoj komentar i doprinos.

E, dakle, eto kako se kaže: OK, zajebali smo stvar, hajde nas naučite kako da je ispravimo. I to je rekla jedna dosta velika kompanija, mnooogo veća od Exit-a :) Da vas podsetim kako oni rešavaju primedbe na svoj račun, jeste li zaboravili na sve obrisane komentare na njihovoj Fb stranici? A na izgovore kako, eto, niko ništa nije postovao od nas i kako mi svi lažemo?

Da vas uverim da Exit-ov tim ništa nije naučio o obraćanju javnosti (izvinite, ali i tviter je obraćanje javnosti, shvatite to već jednom), prilažem sledeći print screen, za slučaj da se tvit obriše u međuvremenu:

Neka digne dva prsta onaj ko ovo nije shvatio cinično, da ne budem gruba i kažem – drsko, bezobrazno, nipodaštavajuće i veoma uvredljivo.

Mislite o tome.

P.S. Nisam još bila na kafi u Exitovim prostorijama. Prvo, nemam vremena. Drugo, volela bih da nabavim diktafon – jer ne želim da nešto pogrešno prenesem ili protumačim, daleko i gluvo bilo. Treće, jer ću im radije ipak napisati mail sa pitanjima i komentarima – iz opisanih razloga.