Ovo je post malo drugačiji od ostalih do sada. Malo ličniji. Možda emotivniji. Ovaj tekst tiče se moje majke, pokojnog oca i svih njihovih prijatelja, i njihove dece. Svih onih koji dele isti svet: onaj u kojem ne postoji zvuk, ili je toliko utišan da je zanemarljiv. Ovo je tekst koji posvećujem svima vama koji čujete odlično, koji nonšalantno slušate muziku pojačanu do maksimuma, koji uživate na koncertima, volite domaće filmove, volite pozoriše. Uživate u telefoniranju.

U narednih nekoliko redova pružiću vam uputstvo kako da se obraćate ljudima oštećenog sluha. Osećam potrebu to da uradim, jer sam celog života, kao dete roditelja sa oštećenim sluhom, bila svedok nipodaštavanja, odbacivanja, podsmeha, nerazumevanja. Nehaja. Jedini razlog je bio zvučna barijera.

Mnogo se ovih dana govori o toj nekoj inkluziji (mada 85% ljudi i dalje nema pojma o čemu se govori). Forsira se uključivanje osoba sa invaliditetom u društvo, obavezuju se poslodavci da im pruže jednake uslove za rad, škole su prinuđene da omoguće svoj deci, sa posebnim potrebama svakog tipa, pohađanje nastave.

I opet smo krenuli da gradimo kuću od krova.

Vlada je jasno i glasno i odlučno naredila da poslodavci moraju da zaposle, između ostalih, i gluva i lica oštećenog sluha – jer su oni isti kao i mi, čujući. Vlada se opet pravi luda i zaboravlja da je koliko do juče tim istim licima, dok su upisivali srednje škole, jasno stavljano do znanja da ne mogu da upišu ono što žele, jer nema uslova za njih. Jer nisu kao drugi. Ta lica nisu mogla da budu informatičari, slikari, vajari, dizajneri. Licima oštećenog sluha država je omogućila da se školuju za krojače, mašin-bravare, firmopisce, stolare.

Lica.

Oni čak nisu ni ljudi. Nazivamo ih svi uporno licima oštećenog sluha.

Kome je i zašto bilo teško reći gluv čovek? Zašto oni nisu ljudi oštećenog sluha?

Zbog čega se država nije prvo setila da napiše pravi plan razvoja i pravilne inkluzije – tako što će im omogućiti da zaista i budu kao svi drugi – ljudi? Hajde da im omogućimo da u svojim posebnim školama imaju i odelenje gimnazijskog prirodno-matematičkog i društveno-jezičkog smera. Hajde da im omogućimo da izaberu da budu školovani slikari, fotografi, veb dizajneri, programeri – ni za jedno od ovih zanimanja ne treba vam sluh! Hajde da im omogućimo da postanu nastavnici, profesori! Da predaju drugoj gluvoj deci jednog dana, i pomognu njima da postanu ono što žele, a ne ono što je društvo procenilo da oni mogu biti!

Oni govore. Jedu. Vole.

Gluva deca plaču kada ih nešto boli.

Gluvi se zaljubljuju, pate, razvode, rađaju decu, rade, vole, dišu, postoje – isto kao i mi.

Gluvi ljudi vole da gledaju dobar film, gluvi ljudi vole da gledaju televizor, da prate serije.

Nijedan domaći film u bioskopima nikada nije imao titl. Nijedna onoliko gledana domaća serija nije bila titlovana.

Mislite da gluvi ljudi ne vole da gledaju Farmu i Dvor? :)

Nikada neću zaboraviti momenat kada sam kao tek stasala tinejdžerka pojačala muziku koliko je god muzička linija to dozvoljavala. Tata otvara vrata, smeši se i kaže mi, mrtav-‘ladan: Utišaj to, hoćeš da ogluviš? Šokirana, utišavam muziku i ništa mi nije jasno. Mama mi je objasnila da oni i te kako osete vibracije, bas. Kasnije sam naučila da utišam bas, i ipak slušam muziku pojačanu do maksimuma :)

Oni slave nove godine, osme martove, prve majeve, dvadeset devete novembre. Rođendane. Krsne slave. Imaju svadbe. Igraju! Ne čuju muziku, ali je i te kako dobro osete. Moj tata je znao da svira bubnjeve – kažu, dosta dobro.

Obećala sam vam uputstvo, neću dužiti dalje. Dakle, kako se obraćati gluvim licima, odnosno ljudima oštećenog sluha:

Gluvi ljudi ne čuju. NE ČUJU. Ne vredi da vičete, da urlate, da mašete – njima iza leđa. Sve što je potrebno da radite kada se obraćate gluvim ljudima jeste – da ih gledate u oči. Oni čitaju sa usana i to jako dobro, opet ponavljam – nemojte vikati i praviti sebe budalom, a njih ponižavati dodatno. Govorite polako i trudite se da jasno izgovorite svaku reč.

– Gluvi ljudi, u svojoj međusobnoj svakodnevnoj komunikaciji, imaju drugačiji oblik rečenica, nego što ih imamo mi. Njima nisu bitni padeži, skraćuju rečenice koliko je god moguće, kako bi gestovima jedni drugima preneli što više informacija u što manje vremena. Pa tako, mi kažemo: Ja sam bila u školi/Bila sam u školi, dok će gluva osoba reći: Bila škola. Kratko-jasno. Zbog toga, kada vam se budu obraćali pismeno, desiće se da ne napišu nešto pravilno – nemojte im se smejati. Ne zaboravite da govorite različitim jezicima :) Mislite da vi ne delujete njima smešno dok mlatarate rukama pokušavajući da izmislite neki gest i objasnite im šta želite? :)

Ovo su dve osnovne stvari koje bi trebalo da znate. Govoriti jasno i polako i ne zaboraviti da sagovornik govori drugim jezikom. I, svakako, da je taj sagovornik čovek. Ne neko fiktivno lice.

Mislite o tome.

DODATAK: Za svakodnevnu komunikaciju možete preuzeti dokument “Kako da razgovor sa gluvim sagovornikom bude što uspešniji” – Gradska organizacija gluvih Beograd