Blog je, usudiću se da kažem, televizija XXI veka. Još bolje: blog je za današnje društvo ono što su nekada bile televizijske vesti. U blogovima žive ljudi koji se svakim zglobom šaka trude da svojim čitaocima pisanim rečima, ponekad i fotografijama, dočaraju slike iz ili oko svoje glave.
Nekada su blogove mogli da pišu samo malobrojni, kao što su i vesti nekada mogli da snimaju (ali i da gledaju) samo oni koji su imali dovoljno novca i odgovarajuću tehnologiju. Uslov za blogovanje je bio da bloger ume da piše HTML jezikom: novi članak je neminovno značio i nova veb stranica. Potom se neki super-pametni bloger (blog ga blogoslovio!) dosetio da olakša posao sebi, ali i drugima, i da napravi CMS. O CMS-u je dovoljno znati da omogućava mnogo jednostavnije unošenje tekstova u veb stranice. Najzad je bloger mogao da jednostavno otkuca tekst, ukrasi ga po svom nahođenju, ubaci i neku fotografiju i jednim klikom objavi svetu. Takođe, nekada ste morali imati i svoju adresu na vebu, ono ve-ve-ve tačka nešto tačka kom (što baš i nije bilo preterano jeftino, jer je tu adresu trebalo i parkirati, a to je bilo cenovno pristupačno koliko i parking mesto u centru Beograda), potom su se isto tako neki super-pametni ljudi dosetili da vam dozvole da budete podstanari kod njih, i to potpuno besplatno. Tako ste najzad i vi mogli da napravite svoj blog, čija je podstanarska adresa glasila ve-ve-ve tačka super ime vašeg super bloga tačka adresa domaćina tačka kom.
U početku su blogovi bili, onako, više stručni, jer su ih pisali samo stručnjaci – oni što su znali kako da naprave novu veb stranicu svaki put kada požele nešto da kažu svetu, pa su ih i čitali samo stručnjaci – jer nikog drugog to i nije zanimalo. Onda su ti stručnjaci počeli da pišu i o nekim drugim temama (pretpostavljam da im je dosadilo da pišu jedno te isto, i beskrajno sam im zahvalna na tome), šta im se zanimljivo, lepo, veselo, ružno dogodilo tog dana. Potom su počeli da pišu i o stvarima i situacijama koje ih nerviraju, ili im smetaju, o događajima na koje bi želeli da utiču – pa su njihovi čitaoci, koji su najčešće i sami blogeri, isto tako pisali o tim temama, podržavali se međusobno, organizovali razne akcije, dobrotvorne ili političke i slično. Neki drugi blogeri nisu podržavali ove ideje i akcije, pa su pisali protiv njih, opravdano ili ne.
Vremenom, parking mesto na vebu je postajalo sve jeftinije, kao i sama adresa, a uz onaj pomenuti CMS došli smo do toga da blog može da napravi svako ko poželi, sa samo nekoliko klikova mišem i par dolara na kartici.
Blogeri su vaši lični novinari. Brinu ih i pogađaju iste stvari kao i vas – samo što oni nemaju urednike da im kažu: o ovome možeš da govoriš, o onome ne. Dužnost je blogera da šire istinu, raznose informacije i budu od koristi svojim čitaocima. Ovo, nažalost, nije i obaveza.
Novinari za svoje zasluge dobijaju nagrade (i plate), blogeri su, zhavljajujući BlogOpen-u, takođe počeli da dobijaju nagrade (nažalost, ne i plate). Mada je širom ovog regiona svaki izbor za bilo šta sa prefiksom “naj” obavezno propraćen ako ne skandalima, ono makar pokušajima pravljenja istih, blogerska publika BlogOpenovog takmičenja se, u trenutku ovog pisanja, zadržala samo na uvređenim komentarima. Ukoliko se ni nakon proglašenja najblogera ne zabeleži skandal, molim organizatore da preimenuju skup iz regionalnog u svetski – da ne brukaju region.
Kako nisu ni sve vesti zanimljive, o istinitosti da ne govorim, tako i nisu svi blogovi vredni čitanja. Neki su senzacionalistički, imaju bombastične naslove, a sadržaj im je potpuno bezvredan. Drugi su, opet, previše usko orijentisani, treći izgledaju kao jesenja rasprodaja. Četvrti su oni vredni čitanja, a do njih ćete morati sami da dođete – hej, pa ne pitate ni komšiju koje vesti gleda, nego ste sami izabrali kanal za sebe, zar ne?
Tekst je objavljen u Dnevniku, izdanje za nedelju, dana 09.10.2011.
"Dužnost je blogera da šire istinu, raznose informacije i budu od koristi svojim čitaocima. Ovo, nažalost, nije i obaveza." Ne slazem se da je lose sto blogeri nemaju obavezu da budu kao novinari. Mnogi blogeri pisu da bi se rasteretili ili naterali sebe da pisu cesce ili zato sto, jednostavno, vole da pisu i zele da cuju necije misljenje o svojim tekstovima.
izvinjavam se na zakasnelom odgovoru:
vrlo je moguće da se nisam izrazila kako sam želela, obzriom da mi je namera bila da skrenem pažnju na to da bi blogeri trebalo da budu od koristi svojim čitaocima – što im nije obaveza, je l'
naravno da ne bi trebalo da budu kao novinari, ja volim upravo tu raznolikost koja postoji po stilovima blogera, ali i temama koje oni obrađuju
i nadam se da se nikada nećemo ukalupiti u jednu šemu i jedan stil
hvala na komentaru
Kako si protrcala istorijski kroz blogovanje, alal ti :)))
Ne znam da li si kratila tekst ali si uspela u ovako malo karaktera da zipujes gomilu jako bitnih stvari.
joooj, deda, kad bi samo znao koliko sam se napatila :)))
imala sam limit 4k karaktera, a ja došla do pola – a brojač pokazuje 5+ hiljada :D
onda sam uradila ono što uvek uradim kad imam limit:
napišeš do kraja, koliko god dugačko da bude i čitaš u krug, od početka do kraja, i izbacuješ redom, sve što može – dok ne dođeš do 4k :)
i eto ga tekst ;)
Sviđa mi se kako si formalizovala tu tehniku za skraćivanje teksta :) (jeste offtopic, jebiga :D )
hahah pa to je ol'skul skraćivanje, poznato nama koji živimo od pisanja za koje se uvek nađe neko da kaže: napiši mi to u xyz karaktera :)
Impresioniran sam, moram reći. Stvarno rijetko srećem blog koji je i edukativan i zabavan. Ideja je izvanredna, problem je što nisu ljudi dovoljno inteligentni da govore o tome. Ja sam vrlo sretan što sam naletio na ovo u mojoj potrazi za nečim što se odnosi na to.
Hvala mnogo, i na komentaru i na rečima pohvale – znači to :)