Blog je, usudiću se da kažem, televizija XXI veka. Još bolje: blog je za današnje društvo ono što su nekada bile televizijske vesti. U blogovima žive ljudi koji se svakim zglobom šaka trude da svojim čitaocima pisanim rečima, ponekad i fotografijama, dočaraju slike iz ili oko svoje glave.

Nekada su blogove mogli da pišu samo malobrojni, kao što su i vesti nekada mogli da snimaju (ali i da gledaju) samo oni koji su imali dovoljno novca i odgovarajuću tehnologiju. Uslov za blogovanje je bio da bloger ume da piše HTML jezikom: novi članak je neminovno značio i nova veb stranica. Potom se neki super-pametni bloger (blog ga blogoslovio!) dosetio da olakša posao sebi, ali i drugima, i da napravi CMS. O CMS-u je dovoljno znati da omogućava mnogo jednostavnije unošenje tekstova u veb stranice. Najzad je bloger mogao da jednostavno otkuca tekst, ukrasi ga po svom nahođenju, ubaci i neku fotografiju i jednim klikom objavi svetu. Takođe, nekada ste morali imati i svoju adresu na vebu, ono ve-ve-ve tačka nešto tačka kom (što baš i nije bilo preterano jeftino, jer je tu adresu trebalo i parkirati, a to je bilo cenovno pristupačno koliko i parking mesto u centru Beograda), potom su se isto tako neki super-pametni ljudi dosetili da vam dozvole da budete podstanari kod njih, i to potpuno besplatno. Tako ste najzad i vi mogli da napravite svoj blog, čija je podstanarska adresa glasila ve-ve-ve tačka super ime vašeg super bloga tačka adresa domaćina tačka kom.

U početku su blogovi bili, onako, više stručni, jer su ih pisali samo stručnjaci – oni što su znali kako da naprave novu veb stranicu svaki put kada požele nešto da kažu svetu, pa su ih i čitali samo stručnjaci – jer nikog drugog to i nije zanimalo. Onda su ti stručnjaci počeli da pišu i o nekim drugim temama (pretpostavljam da im je dosadilo da pišu jedno te isto, i beskrajno sam im zahvalna na tome), šta im se zanimljivo, lepo, veselo, ružno dogodilo tog dana. Potom su počeli da pišu i o stvarima i situacijama koje ih nerviraju, ili im smetaju, o događajima na koje bi želeli da utiču – pa su njihovi čitaoci, koji su najčešće i sami blogeri, isto tako pisali o tim temama, podržavali se međusobno, organizovali razne akcije, dobrotvorne ili političke i slično. Neki drugi blogeri nisu podržavali ove ideje i akcije, pa su pisali protiv njih, opravdano ili ne.

Vremenom, parking mesto na vebu je postajalo sve jeftinije, kao i sama adresa, a uz onaj pomenuti CMS došli smo do toga da blog može da napravi svako ko poželi, sa samo nekoliko klikova mišem i par dolara na kartici.

Blogeri su vaši lični novinari. Brinu ih i pogađaju iste stvari kao i vas – samo što oni nemaju urednike da im kažu: o ovome možeš da govoriš, o onome ne. Dužnost je blogera da šire istinu, raznose informacije i budu od koristi svojim čitaocima. Ovo, nažalost, nije i obaveza.

Photo: www.maplenorth.com

Novinari za svoje zasluge dobijaju nagrade (i plate), blogeri su, zhavljajujući BlogOpen-u, takođe počeli da dobijaju nagrade (nažalost, ne i plate). Mada je širom ovog regiona svaki izbor za bilo šta sa prefiksom “naj” obavezno propraćen ako ne skandalima, ono makar pokušajima pravljenja istih, blogerska publika BlogOpenovog takmičenja se, u trenutku ovog pisanja, zadržala samo na uvređenim komentarima. Ukoliko se ni nakon proglašenja najblogera ne zabeleži skandal, molim organizatore da preimenuju skup iz regionalnog u svetski – da ne brukaju region.

Kako nisu ni sve vesti zanimljive, o istinitosti da ne govorim, tako i nisu svi blogovi vredni čitanja. Neki su senzacionalistički, imaju bombastične naslove, a sadržaj im je potpuno bezvredan. Drugi su, opet, previše usko orijentisani, treći izgledaju kao jesenja rasprodaja. Četvrti su oni vredni čitanja, a do njih ćete morati sami da dođete – hej, pa ne pitate ni komšiju koje vesti gleda, nego ste sami izabrali kanal za sebe, zar ne?

Tekst je objavljen u Dnevniku, izdanje za nedelju, dana 09.10.2011.