Stojeći na simsu: zarobljeni u principima drugog vremena

Mnogo se ovih dana pričalo o vojnom veteranu samoubici, njegovoj plati koja je dva puta viša od prosečnog republičkog nivoa, imanju na selu na kojem nije želeo da ponovo podigne stubove svog života. Pričali smo uživo, pričali smo na društvenim mrežama, forumima, komentarisali novinske tekstove i jedan od komentara mi je posebno bio interesantan. U pitanju je komentar ostavljen na linku koji sam ja podelila, a autor je moj prijatelj čije mišljenje izuzetno cenim i koji me je zaista podstakao na razmišljanje. Taj komentar je bio povod da pozovem Petra da gostuje na mom blogu (kad već nema svoj – a nadam se da će ga ovo naterati da još jednom razmisli o tome), jer verujem da može da nam svima bude od pomoći. U nastavku pročitajte proširen komentar, širom otvorenog uma.

Zarobljeni u principima drugog vremena

Ljudi moraju da shvate da postoji čitav jedan segment društva koji još uvek živi u 90-im… U okviru svog posla se bavim tim, ali za to je upravo potrebno vreme i pomoć države.

Reč je o ratnim veteranima i njihovim porodicama.

Skorašnja tragedija u Beogradu kada se tročlana porodica bacila sa zgrade, ostavila je većinu nas bez teksta. Strašno je reći, ne zbog same činjenice da su otac i majka skočili sa trogodišnjim detetom, već zbog komentara koje sam tih dana mogao da vidim na facebook-u. Gostujući prvi put na ovom blogu, želim samo da skrenem pažnju na neke stvari koje sam, kroz posao kojim se bavim, saznao.

Iako je pomenuti događaj bio vrlo pogadan za medije, da ga boje farbom njima najpogodnijim za predstojeće izbore, baš taj događaj sa sobom nosi jedno breme o kom novinari ne pišu. Ne zato što ne smeju, već zato što ne znaju. Da sam još uvek aktivan kao novinar, siguran sam da bih skokve tročlanih porodica okarakterisao kao vesnike izbora u Srbiji. Tačka.

Kada je reč o komentarima na facebook-u, ljudi su tu nesreću shvatili kao posledicu nedostatka para, stravičnih životnih uslova, psihičke bolesti, poremećenog uma, i još koječega. Ja sam u svemu tome video nešto drugo. Apsolutno ne tvrdim da sam u pravu, ali svakako o tome želim da vam pišem.

Dok sam radio u Novom Sadu, u jednoj nevladinoj organizaciji, pomislio sam da ne bi bilo loše napisati projekat o ratnim veteranima, najpre sa fokusom na poslednje ratove 90-ih. Verovao sam da bi u procesu pomirenja nekada bratskih republika pomogle priče tih ljudi i njihovih porodica. Smatrao sam da kada sve strane čuju koliko je patnje proizišlo iz hira šake ljudi, proces pomirenja bi možda krenuo nekim drugim ili barem bržim tokom. Tada sam saznao, kroz razgovore sa ljudima koji pružaju podršku vojnim veteranima, vojnim invalidima, ali i njihovim porodicama, da ti ljudi uopšte nisu spremni da o tome razgovaraju. Čak ni posle 15 godina. Zašto?

Brojke koje poražavaju

Samo u poslednjem ratu devedesetih, na teritoriji Srbije, Hrvatske i Bosne, iz rata je izvuklo živu glavu oko 650,000 vojnika. Od tih 650,000 preživelih, desetine hiljada su vojni invalidi.

Cifre poginulih su poražavajuće.

Ako uzmemo da velika većina vojnika koji su preživeli rat, danas ima porodice, taj broj od 650,000 možemo u najmanju ruku da množimo sa 3, ako ne i više. Na taj način dobijamo neku okvirnu sliku koliki je broj ljudi direktno učestvaovao u ratu, a koliko je
žena i njihove dece propatilo imajući vojnika u kući.

Oni koji nisu bili ratni profiteri, zahvaljujući ratu suočili su se sa socijalnim problemima (stambeni, materijalni, nezaposlenost, bračni i porodični) tako i medicinskim (zdravstveni (somatski) – invalidnost), kao i psihičkim (PTSP, alkoholizam, depresija, psihosomatska oboljenja). Životi tih ljudi i njihovih porodica vrlo teško mogu da idu napred, jer ti ljudi ne umeju da se bore protiv tih problema (mnogi ni ne žele, pa se sa njima mire). Jasno je da ne mogu da računaju na pomoć države. Čitava detinjstva njihove dece su uništena, jer ljudima nije ukazana pomoć. Česti su slučajevi i nasilja.

Treba znati da nije Srbija jedina zemlja koja ne tretira ovaj problem već deceniju i po… tako je i u Bosni, Hrvatskoj, Crnoj Gori, na Kosovu… Zbog toga je prestrašno kada na vestima čujemo da je proces pomirenja među državama svršen i da možemo da nastavimo dalje. Ti ljudi se sami sa sobom još nisu pomirili i ne žele da priznaju šta im se desilo: da su na svim stranama bili izmanipulisani i sada ih tretiraju kao govna. Ljude koje su im predstavljali kao nadređene i heroje, sad su po sudovima u svetu. Nekada je bila čast biti vojni veteran, ali ne i posle 90’ih. Ljudi ih gledaju na razne načine, ali im sigurno ne čestitaju ili veličaju kad ih sretnu.

Pođite od sebe, jer sigurno ste imali nekog komšiju za kog znate da je bio u ratu. Kada vidimo te ljude, uglavnom prevagne osećanje sažaljenja i tuge. Ti ljudi ne žele da ih mi žalimo, jer su oni branili svoju zemlju (koja god da je). U slučaju Srbije, vojni veterani teško podnose svoje sudbine s obzirom na to da rata niko neće da se seti, jer nam je svima bilo teško. Nikada im niko nije rekao hvala. Umesto hvala, dobijaju poglede sažaljenja.

U Hrvatskoj je drugačije, ali opet ne drastično. Vojni veterani imaju tu satisfakcju da ih doživljavaju kao narodne heroje, ali problem poljuljanih porodica ne izostaje ni tamo. Takođe, treba opet znati da je u ratu bilo i mladića od 18 godina, što je čitav njihov dalji život odvelo u nekom drugom pravcu. I mnogi od tih mladića su postali invalidi, danas nemaju posao, više nisu mladići, njihovih roditelja više nema, traume iz rata su ostale, a državu to ne zanima.

Da zaključim:

Ako pogledamo tragediju sa početka, verujem da u srži povoda za samoubistvom još jednom možemo zaključiti da nije reč o stanu u Sarajevu ili bilo čemu materijalnom. Reč je o principima i moralnim načelima, izostanku svake vrste pravde, i svega onoga u šta su ti ljudi verovali i veruju. Da bi se sa tim pomirili, potrebne su godine i svesrdna pomoć porodice, države i okoline koja mora to da razume. Problem je što nam je država takva kakva jeste, a još gore je što su te porodice pretrpele mnogo i teško da mogu svom članu da pomognu na bilo koji način.

Ako ne računamo državu, nevladin sektor i građanske inicijative treba da pomognu tim ljudima da počnu pričaju svoje priče, da kažu zbog čega bi skočili sa zgrade, šta država nije uradila, a treba da uradi…. Te priče treba razvejati na sve strane naših granica, jer se jedino tako može doći do one od našeg Novosađanina (Đ. Balašević, prim. S.K.) – da je za pametnog čoveka svaki rat u startu izgubljen.

P.S. Moram da napomenem da ovim tekstom nisam želeo da omalovažim nijednog vojnika koji je učestvovao u ratu, niti njegovu porodicu.

P.P.S. Ni ja, pa i niko od nas kome niko nije učestvovao u ratu, ne može da zna i ne treba da se pravi da zna kroz šta su vojni veterani i njihove porodice prošli.