Biće ovo kratak tekst, inspirisan ovim člankom, na koji sam slučajno naišla skitajući po Internetu. Naslov teksta koji me je inspirisao sugeriše da članak daje savete prvenstveno za profil na LinkedInu, međutim, ovo su pitanja koja bi svako trebalo da postavi sebi pre nego što bilo šta objavi bilo gde na Internetu:
- Da li bi to odobrila moja porodica?
- Da li bi to odobrio moj nadređeni?
- Da li bi to odobrili svi moji klijenti?
- Da li bi to odobrio sud?
Već se i kod nas dešavalo da ljudi budu krivično (ili makar po novinama) gonjeni za ono što su napisali na svojim privatnim profilima na društvenim mrežama. Sećamo se profesorice iz Novog Sada, a nedavno je donešena i prva presuda zbog širenja govora mržnje na Internetu. Ako mislite da će vam pomoći što pišete na drugom jeziku, razmislite ponovo.
Privatnost na Internetu ne postoji, kao što sam već pisala u tom tekstu, ali i u tekstu Dve hiljade osamdeset četvrta. Sve što napišete, prokomentarišete, lajkujete, fejvujete, šerujete – sve je zabeleženo.
Još jednu stvar bih dodala kod ona 4 pitanja, a to je:
Da li ću za 10 godina moći da odgovorim potvrdno na ova pitanja, a u vezi sa svime što sam danas objavila?
P.S. O tome šta sve vaš Internet provajder zna o vama ćemo neki drugi put ;)
Photo: sporeflections.files.wordpress.com
Nevezano za govor mržnje, nego za smisleni ili ne status na netu, sećam se jednog Tweeta: (parafraza)
“Pre nego što napišete nešto(na Twitter), prvo to izgovorite glasno, čisto da vidite da ne “ispadnete” budala” :)
Baš to! I @mooshema je jednom rekla nešto poput: ako to što pišete ne možete da objavite na bilbordu, uz svoje ime, prezime i fotografiju – nemojte ni pisati.
Meni ovo lici na tipicni konformizam.
Ne mislim da moja porodica ima savrseno ispravan stav o svemu, jos manje verujem da je vazno da moje misljenje bude u skladu sa misljenjem mog nadredjenog, moji klijenti su svi individue i prica za sebe, a posto je pravo misljenja licna sloboda i pravo ne mislim da bi sud imao sta tu da trazi ako vec nikome ne pretim.
Internet postoji zbog slobodnog protoka ideja i ne mislim da je neophodno razmisljati sta ce reci svi ljudi sa kojim sam u neposrednom dodiru.
Nije reč o slobodi govora, nego o nekim, recimo, škakljivim temama, fotografijama, video snimcima i sličnom.
Svako ima pravo da radi šta hoće, dok ne ugrožava drugog.
Isto tako – svako ima pravo da na osnovu postupaka drugog čini procenu o toj osobi.
Nadam se da se sad razumemo :)
Ovo poslednje pitanje je najvažnije. Ljudi nisu ni svesni kako se okolnosti brzo menjaju i da nešto za šta ih je bilo baš briga ranje, odjednom postane životno bitno.
Vjerujem da se tolerancija na ‘škakljive’, kako god netko shvatio tu riječ, objave povećava. Danas smo toliko povezani raznim uređajima s pristupom Internetu uslijed čega se frekvencija objava na Webu eksponencijalno povećala i nemoguće je očekivati da samokontrola postoji u svakom trenutku.
Ok, jasno je da nam neće odgovarati svačije mišljenje ili stav, ali ne vjerujem da će objave koje nisu na tragu samopropitkivanja gore navedenim pitanjima biti prepreka nekoj poslovnoj suradnji, kao što je uostalom i slučaj u ‘stvarnom životu’.