Ovaj tekst mi je već neko vreme na umu (tačnije, od kako sam u junu pročitala tekst Na blogu Mashable Why Spermarkets Are So 20th Century), a idealan povod (ne uzrok) je došao sa trodnevnim bojkotom hipermarketa u Srbiji.
Nemamo vremena za redove na kasama
Neosporna činjenica je ne samo da većina ljudi ima sve manje slobodnog vremena na raspolaganju, već i težnja da se to slobodno vreme utroši što kvalitetnije. Balansiranje između 9-17 radnog vremena, dece sa svojim školskim i vanškolskim aktivnostima, želje (i potrebe) za fizičkom aktivnošću, vodi ka tome da za kupovinu namirnica ostaje vrlo malo vremena, tek onoliko koliko je to zaista neophodno.
Kako da vreme koje potrošimo na kupovinu namirnica oslobodimo za nešto drugo, a da ipak imamo i namirnice u frižideru?
Virtuelni supermarketi – kupujte usput
Britanska kompanija Tesco je izašla u susret svojim kupcima u Seulu tako što je ponudila virtuelne police svog marketa uz put do kuće/posla: na autobuskim stanicama, metro stajalištima, na zidovima tržnih centara. Sve što je potrebno za kupovinu jeste da preuzmete aplikaciju za svoj mobilni telefon, pronađete proizvod koji vam odgovara, skenirate QR (kju ar) kôd i pri završetku kupovine naglasite gde želite da vam namirnice budu dostavljene (istog dana).
Lično, interesantna mi je perspektiva zarade, u smislu koliko se uštedi zbog toga što:
- nema potrebe za zakupom lokala velike površine na traženim lokacijama (potreban je prostor za skladištenje, što imaju i regularni supermarketi, i vozila za transport);
- kasiri i izlagači robe postaju nepotrebni (zaposleni su radnici na pakovanju robe, i vozači koji raznose namirnice);
- mogućnost krađe skoro i da ne postoji (ne možete ukrasti sa police; magacin, kao i svaki drugi, može biti obijen).
Virtuelni supermarketi nisu daleka budućnost, već realna sadašnjost. Konkurencija na tržištu primorava učesnike da se bore za svakog kupca ponaosob, a jedan od načina je i cena. Kada iz nje izuzmete sve nepotrebne troškove, možete konkurisati na tržištu i znatno nižim cenama od drugih učesnika.
Šta je sa web supermarketima?
Prema podacima iz teksta, samo 2% kupovine namirnica u SAD se obavlja putem Interneta, znatno manje nego što se, recimo, istim kanalom kupuju proizvodi za kućne ljubimce, knjige, oprema za bebe i kozmetički proizvodi. Da li ovo znači da nema mesta web kupovini namirnica?
Predrasude koje važe za Amerikance kažu da su lenji; zbog čega u tom slučaju web kupovina namirnica nije na znatno višem nivou, kad online kupovina u SAD beleži neprestani porast od četvrtog kvartala 2009. na ovamo? Preko web prodavnica se najviše kupuju digitalni sadržaji i pretplate, potrošačka elektronika, cveće, pokloni i čestitke, kompjuteri, odeća i modni dodaci.
Šta je to onda sa namirnicama? Zbog čega je lakše poručiti računar od par stotina dolara, nego hleb i mleko? Odgovor se nalazi u komentarima čitalaca na pomenuti Mashable tekst: namirnice se kupuju sveže, a u to se uverite tako što pogledate robu koju kupujete. Meso, voće, povrće, riba – ovo su proizvodi koji se biraju “na oko”, odnosno, vizuelno ocenite da li je sveže.
Možda u ovome leži potencijalni uspeh virtuelnih supermarketa: vizuelno, proizvod je ispred vas u svojoj punoj veličini pa, iako ne možete da ga pomirišete, ipak imate drugačiji subjektivni doživljaj, nego da gledate u slike na svom monitoru, ili telefonu (ovo je odgovor na pitanje zašto se Tesco odlučio da aplikaciju za telefon dopuni delimično opipljivim proizvodom).
A u Srbiji?
Novosadski trgovinski lanac Univerexport je plasirao svoj web hipermarket pomalo čudnog naziva E, lako li je sa preko 12.000 artikala, a iskustvo iz prve ruke možete pročitati kod Zubarice. Minimalna vrednost porudžbine je 1.500 dinara, dok je dostava blesplatna i vrši se u Novom Sadu, Beogradu, Subotici i Vršcu. Radno vreme je, očekivano, 24h dnevno, a roba se dostavlja u dva termina. Maxi Online postoji odavno, ali posluje po znatno nepovoljnijim uslovima: minimalni iznos korpe može biti 4.500 din, subota posle podne i nedelja ceo dan su neradni dani.
Šta mislite, koliko procentualno učestvuju web kupovine u ukupnom prometu ovih lanaca (slutim da ni do 1% ne doseže), i koji se to proizvodi najviše kupuju?
Drago mi je da se o ovim stvarima vise pise i narod upoznaje sa mogucnostima koje postoje.
Albert Heijn je supermarket iz Holandije koji sve ovo vec duze vreme radi. Vec neko vreme imaju i app tako da se i tim putem moze naruciti roba, koja se vec od sutra
(1.novembra)moze podici iz posebnih skladista ili biti isporucena na kucnu adresu.
Kod nas je ipak drugacija situacija, jer nemaju svi racunare i mogucnosti da preko interneta izvrse placanje. Ali nadam se da ce biti, kao i to da ce cene biti pristupacnije svima.
Hvala na komentaru, Jelena.
Brojni su primeri iz sveta u vezi sa ovime, a ostaje nam da se nadamo da će i naši trgovinski lanci pratiti dostignuća modernog sveta po pitanju načina kupovine.
Odličan post Sandra!
Da, stanje u Srbiji je baš kao što si napisala i iskustvo koje je Zubarica podelila dobro opisuje da je moguće kupovati na taj način.
Moje mišljenje je da nije toliko bitno da si najbolji, već da si u nečemu prvi. Vremenom će servis svakako zaživeti i usavršavati se i tehnički i logistički, a ostali trgovinski lanci će se neminovno pridružiti sa svojim e-commerce rešenjima. Možda ne sutra, ali u godinama koje dolaze, svakako.
Ljudi u urbanim sredinama imaju sve manje slobodnog vremena i svakako će im ovakav način kupovine olakšati život. Svako dobro e-commerce rešenje treba da ima svoje m-commerce rešenje, pošto se odluke o kupovini svakodnevnih namirnica donose u trenutku, često dok su ljudi van kuće ili kancelarije. Mobilni uređaji tu štede dodatno vreme, jer ne moraš da sedneš za komp i naručiš sve to što ti treba. Order from and deliver to anywhere. Budite tamo gde su vaši kupci. Upravo je u tome prednost m-Commerce sistema: portabilnost mobilnih uređaja nam omogućuje da kupujemo bilo šta, u bilo koje vreme, na bilo kom mestu. Onaj ko nam to omogući nam je pomogao dosta u životu i zbog toga ćemo ga ceniti i koristiti njegove usluge.
Znaš šta mislim da je sledeći bum: prvi ko ponudi da u sela i manja mesta dostavlja porudžbine.
Odeš u poštu / mesnu zajednicu / zadrugu, poručiš šta ti treba i platiš deo, jednom nedeljno stiže isporuka trgovinskog lanca, platiš ostatak, uzmeš svoju robu i to je to.
Industrijalizacija nije zaobišla sela, a neće ih ni tehnokratija.