Biti mama jeste najteži posao na svetu, posao koji traje svih 24 časa u toku jednog dana, svih 365 dana u godini, ceo život jedne mame. Biti zaposlena mama znači balansirati između dece i posla i kuće, a biti zaposlena mama od kuće znači balansirati između dece i posla kod kuće.
Rad od kuće nije rad u pižami, kako se najčešće predstavlja (dobro, nekima verovatno jeste), od vas se jednako očekuje da ispunite radnu normu i dogovorene poslove – s tom razlikom što lokacija posla nije nužno kancelarija, već bilo koje mesto na svetu koje ima internet i električnu energiju. Rad jedne mame od kuće vrlo često jeste u pižami – jer često neće stići ni zube da opere, a kamoli da se presvuče iz noćne u dnevnu varijantu.
Ivana je pre par dana objavila tekst koji me je i podstakao da ispitam poznanice i prijateljice za koje znam da rade od kuće kako iz njihovog ugla izgleda biti zaposlena mama čija je kancelarija smeštena u dnevnu sobu, kuhinju, spavaću, balkon… bilo gde, gde se njena deca tada nalaze, a njihovi odgovori su pred vama. Neke su mame tek nekoliko meseci, kao i ja, neke su mame (i) sa već punoletnom decom, a ovo su njihova iskustva:
Ivana Ćirković, Osnivač i urednik ženskog portala OrganVlasti.com
Nezvanično, poslom od kuće se bavim od kako sam pokrenula OrganVlasti.com, te davne 2008. godine. Podizala sam ga i razvijala uz regularan posao koji sam imala, uz (tada) jedno dete i jače polovine. Zvanično i konkretno, od kuće radim od treće trudnoće i nisam ni prestajala; za mnom je jedno radno porodiljsko odsustvo – radno u smislu rada na sebi, kontinuiranog učenja i nadgradnje svojih znanja i umeća jer – internet i društvene mreže nikad ne spavaju i nikog ne čekaju, pa tako ni mame.
Rad od kuće uz troje dece različitog uzrasta (15, 4 i 2 godine), kao i jače polovine, iziskuje neverovatno mnogo organizacije, ali i odricanja. Najveće odricanje je san – spavam, u proseku, 4-5h, kako bih uspela da stignem i završim sve obaveze koje kao žena, majka i poslovna žena imam: od dece i muža, preko poslovnih obaveza, kao i onih nešto dosadnijih, kućnih :)
U najidealnijoj situaciji, klinci su zdravi i u školi/vrtiću i tada imam bar neometanih i celih 8h (mimo večernje smene) samo za posao, koje iskoristim na najbolji mogući način. U ostalim slučajevima, ustanem pre njih i obavim jutarnji check up, koristim vreme kad se igraju i dremaju preko dana i, kasnije uveče, nakon što svi legnu, nastupa onaj udarnički noćni termin.
Savet za ostale mame, pa i sve žene koje bi da rade ili rade od kuće? Bez obzira kojom vrstom posla se bavile, podrška i razumevanje partnera, određivanje prioriteta, dobra organizacija i pridržavanje rasporeda. A ako već nešto mora da trpi – neka bude kuća: prašina se može brisati i jednom nedeljno, a ne svaki dan ;)
Olivera Jović, preduzetnica srpska, @lepred
Imam dvoje dece kod kuće i jedno na fakultetu, Aleksa ima 14 a Darja 2 godine. Moguće je raditi kod kuće, ali je jako teško; potrebno je odvojiti sobu koja će biti “radno mesto” i u kojoj ćeš moći da budeš sama ili slobodna nekoliko sati bez ometanja.
Kod nas nije razvijena kultura rada kod kuće, odnosno koncept kao takav. A rad kod kuće je i sav ovaj neplaćeni posao koji obavljam – pranje, peglanje, obroci, itd.
Za mame imam samo jedan savet: da se ne preopterećuju i da uživaju u bebi. Ionako je i to sve rad (onaj neplaćeni) . Pogotovo je bitno biti u stalnom kontaktu sa prijatlejicama i praviti male grupe podrške.
Milica Sekulić, Creative Designer (First Beat Media)
Radila sam puno radno vreme do kraja 9. meseca, a na posao sam se vratila 3 meseca nakon porođaja. Svi znaju da naša industrija s jedne strane nudi sjajnu fleksibilnost radnog vremena i mesta obavljanja posla, ali isto tako ne dozvoljava prevelike pauze, jer se gotovo svaki dan mora naučiti nešto novo. Doduše, ne bih ni mogla da zamislim da godinu dana ne radim svoj posao. Tri meseca se svima u mom okruženju činilo kao premalo vremena i da praktično nisam normalna, ali imam tu sreću da posao mogu od kuće da obavljam i budem uz svoju bebu čitav dan. Naravno, ne mogu da ne spomenem da imam pomoć i za kućne poslove i za čuvanje bebe nekoliko sati dnevno i mislim da mame koje rade, treba koliko god je moguće sebi da olakšaju.
Dobrom organizacijom se mnogo toga može postići, ali dobra organizacija ne isključuje pomoć.
Što se rada na dnevnom nivou tiče, uspevam mnogo toga. Da li je to sreća, dobra organizacija, dobro dete ili nešto treće, nije ni važno, ali mislim da majčinstvo ne mora i ne sme da isključi sve druge aspekte našeg života. To što smo postale majke, ne znači da prestajemo da budemo sve ono drugo što smo bile pre toga.
Da, radim dok ona spava ili dok se igra, pošto to ume da traje i do sat-dva. Volim da se vodimo ustaljenom rutinom, jer mislim da je to na prvom mestu dobro za dete, a onda i za moj posao: zna se kad se jede, spava, igra, šeta i sa takvom postavkom stvari može se mnogo toga postići. Čak pronađete vreme i za svoje sitne potrebe kao što je frizer, šminka, pravljenje kolača itd… :)
Saveti za mlade ili buduće mame? Znam koliko sve mi mrzimo “savete” i kad nam neko u tom vrlo delikatnom periodu života govori šta bi trebalo, šta ne, tako da bi moja jedina poruka mladim/budućim mamama bila da sve rade onako kako one misle da treba i da je najbolje za njih i njihovo dete :)
Tamara Zidar, www.geravodeli.com
Izraz “zaposlena mama” je pleoaznam. Ako je žena majka, pogotovo malog deteta, podrazumeva se da je zaposlena. U kući, 24h dnevno. Kao kuvarica, čistačica, bebisiterka, pegagog, psiholog, učiteljica, vaspitač… Zato mi je pomalo smetalo kada su me, nakon rođenja prvog deteta, često pitali “A da li radiš nešto?”, misleći naravno na posao, onaj koji se plaća. Jer sam se bavila strukom koja mi je omogućavala da radim i od kuće i sa bilo kog drugog mesta na kome imam pristup internetu. Jedino što mi je tada nedostajalo je slobodno vreme.
Kako smo napravili malu razliku u godinama između prvog i drugog deteta, tri godine sam provela sa njima i bila stalno zaposlena. Oko njih. Ako sam nekada i želela da prihvatim neki posao i planirala da ga radim dok deca spavaju, tog dana bi bili razdražljivi, nervozni, a samim tim i ja jer ne bih uspela da realizujem ništa od planiranog. Zato sam odlučila da dok čuvam decu, ništa ne planiram.
Kada su krenuli u vrtić, otkrila sam sebe u drugoj oblasti – fotografiji – i počela time da se bavim. Posao i decu sam uspevala odlično da uskladim, jer sam tokom prepodneva ili išla na fotogafisanja ili obrađivala fotografije. Rad vikendom sam pokušavala da svedem na minimum, jer mi je oduzimao dragoceno porodično vreme. Tada sam se sve više usmeravala na fotografisanje bebe, dece i trudnica, a to mi je davalo određenu fleksibilnost sa vremenom i pružalo neizmerno zadovoljstvo. Jer to nije samo fotografisanje već i druženje sa novopečenim majkama i bebama, što je značilo i meni i njima. Meni, jer ko još ne uživa u prisustvu i mirisu novorođene bebe, a njima jer razumem sve probleme i dileme kroz koje prolaze i umem da saslušam.
Kada sam ostala trudna sa trećim detetom, posao sam nastavila normalno da radim dok su oni bili u vrtiću. Čak sam dan pre porođaja imala jedan divno foto druženje sa devojčicom i njenom mamom dok su one duvale balončiće od sapunice i silno se zabavljale. A sada, kada sam rodila bebu i imam tu privilegiju da se bavim ovim divnim poslom, na fotografisanje mogu da idem i sa bebom, pogotovo dok je mali i dok mu jedino trebam ja i moja blizina.
Stela Lazić, IT Project Manager
Muž i ja se bavimo razvojem mobilnih aplikacija i kako smo još za vreme moje trudnoće počeli da radimo na pripremanju dokumentacije za naš projekat, na posao sam se vratila nepunih mesec dana nakon porođaja. Osim dela vlasništva za koji i nisam bila toliko potrebna da bih se hitno vratila na posao, radim na poziciji Project Managera, odnosno vodim projekte, što je iziskivalo moj hitan angažman u firmi usled količine posla u datom momentu.
Bilo je raznih načina na koje smo se dovijali da projekat držimo na stabilnim nogama. Kako naši zaposleni rade remotely, odnosno, od kuće, a svi su iz Novog Sada, naš dom je postao mesto za sastanke. Naše dete je prisustvovalo većini istih, a muž i ja smo se smenjivali u smirivanju deteta – ko god je u datom momentu bio slobodan bi dodavao cuclu, vodu ili držao dete u krilu. U par navrata smo koristili baba-servis jer bi sastanci bili poduži i zahtevali potpuno prisustvo i Project Managera i arhitekte projekta, što je posao mog muža. Kada je dete poraslo dovoljno da može da sedi samostalno, a vreme postalo lepše, sastanke smo vodili na Štrandu (novosadska plaža, prim. aut.).
Kako posao Project Managera nije samo biti na sastanku, dani su bili poprilično haotični – uz jutarnju kafu, dok bi Teodor bio u ogradici i igrao se ili gledao crtani, ja bih prošla kroz dnevne izveštaje koje su mi zaposleni slali. Tada bih odgovarala na sva moguća pitanja i nedoumice. S obzirom na to da Teodor i nije neka spavalica, tokom dana bih mu pustila crtani u momentima kada imamo hitnu situaciju koja zahteva brzu reakciju – alociranje resursa i koordinaciju zaposlenih. U večernjim časovima, kada dete spava, bih se posvetila svim ostalim obavezama – dopunjavanje dokumentacije, pravljenje plana za sprint koji nadolazi, proveru taskova, …
Pre mesec dana smo krenuli u vrtić u kojem ostajemo od 9 do 2 – to je vreme koje posvećujem pripremanju za PMP, jedan jako bitan, svetski priznat sertifikat za Project Managere, a posao se stišao, te nemam previše obaveza oko firme i projekata.
Svim mamama koje žele da rade od kuće bih savetovala da svakako ne odustaju od te namere. Uvek ima trenutaka koji su veoma teški i naporni. Bitno je sačuvati unutrašnji mir i problematičnoj situaciji pristupiti razumno, jer je to jedini način da se dođe do konstruktivnog rešenja. Takođe, smatram da je podrška supruga veoma bitna, te savetujem da sve potencijalne probleme iznesete na sto bez ikakvog uvijanja jer samo tako možete dogovoriti kako ćete sarađivati u novonastaloj situaciji.
Adana Čelik, @laylasays
Vratila sam se na posao odmah nakon poroda (porodila sam se u subotu, a u ponedjeljak već radila svoju smjenu). Rad od kuće mi se veoma dopada, jer uspijevam da finansijski doprinesem domaćinstvu, a u isto vrijeme sam uvijek tu za svoje dijete.
Raditi od kuće sa bebom je zahtjevno, i traži dosta planiranja i dobru organizaciju. Međutim, bilo bi i mnogo zahtjevnije da nemam podršku svoje porodice, prije svega svog supruga. Prije nego što smo uspostavili rutinu i raspored spavanja, radila bih sa bebom uspavanom na jastuku za dojenje. Sada, nakon osam mjeseci, već znam kad beba spava i kad se obično budi, i to olakšava planiranje.
U saglasnosti sa šeficom organizovala sam poslovne obaveze tako da radim ili rano ujutro ili navečer nakon sto beba zaspi, te vikendom kad mi drugi mogu pomoci oko bebe. Također, znam da mogu računati na kolege da po potrebi sa mnom zamijene smjenu ili mi pomognu na neki drugi način.
Naišla sam i na otpor i nerazumijevanje nekih koji smatraju da raditi od kuće nije ”pravo” zaposlenje i da vaše poslovne obaveze nisu ”ozbiljne”.
Uprkos prednostima rada od kuce, kao sto je stalno prisustvo u djetetovoj svakodnevnici koje smatram jako bitnim, rad od kuće je i dalje rad, i vi ste i dalje odgovorni za svoj dio poslovnih obaveza. Naravno, život s bebom podrazumijeva stalne izazove, i ja se trudim biti fleksibilna.
Ono sto mi je možda dodatni izazov, jeste pronaći vremena za neke druge stvari koje me ispunjavaju.
Milica Čalija, www.andjeli.com, www.divnamama.com
Tokom druge trudnoće odlučila sam da se oslobodim kandži korporacije i počela da radim za sebe, tj. za našu porodičnu firmu koja proizvodi ovsene kolače “Anđeli”. Biti sebi samom poslodavac je mač sa dve oštrice, i kad nemaš decu: s jedne strane, sam sebi kreiraš obaveze i radno vreme. S druge strane, baš je u tome problem: posao često nosiš kući (u početku mi je posao i bio u kući), stalno “još samo ovo da uradiš”, itd.
U početku sam radila do 2-3h noću: kad deca odu na spavanje, ja bih tek tad mesila! Sad je drugačije jer se posao razvio: imamo radionicu, imamo ekipu koja mesi, radimo u normalno radno vreme. Imam sreću da su mi i mama i svekrva žive, zdrave i u istom gradu, pa čuvaju bebu, ili stariju decu ako su bolesna pa ne idu u vrtić.
I za kraj, mojih par rečenica:
Fotografija kojom sam ilustrovala ovaj tekst je nastala nepunih mesec dana nakon Matejevog rođenja, i otprilike toliko mi je trebalo da shvatim šta mi se desilo (hej, postala sam mama!), pomirim se s time da je krajnje vreme da zaboravim na planiranje, i naučim Mateja da spava u mom krilu (za ovo je, zapravo, zaslužna jedna od baba, ali dobro). Radila sam skoro do poslednjeg dana trudnoće, a poslednjih mesec dana trudnoće sam bila veoma aktivna i na volonterskom servisu #poplave, online podršci za ljude ugrožene u užasnim poplavama koje su prošlog proleća zadesile Srbiju i region.
Moja je sreća (i izbor) da nisam morala da nastavim da radim odmah nakon porođaja, već sam se posvetila bebi. U prvo vreme sam bila i previše opterećena dojenjem da bih se fokusirala na bilo šta drugo: dane i noći sam provodila sa pumpicama za izmlazanje mleka i ni na kraj pameti mi nije bilo da radim – sanjala sam da spavam (tada je nastao i tekst Za sve mame koje ne doje: nije mama samo mleko). Kada sam u svojoj glavi, a uz pomoć tog napisanog teksta, raščistila da nisam i ne moram da budem super-mama, poslala sam obe babe kući (pošto živimo daleko od jednih i drugih, a nisam želela spremačice i dadilje, dolazile su moja i njegova mama na smenu, kad je koja mogla, i hvala im beskrajno na pomoći!) i uzela stvar u svoje ruke. Uspela sam najzad da se organizujem tako da stignem da uradim manje-više sve što sam planirala za taj dan – ali to i dalje nije uključivalo plaćeni posao.
Odluka mog muža i mene je bila da on radi duplo, a ja da budem uz bebu, i to nam je bila najbolja i najgora odluka – i opet bih je ponovila, i sto puta na dan otplakala. To je, zapravo, bila mnogo veća žrtva i njega i mene nego što možda na prvi pogled deluje. Kako i spomenuh, babe nam nisu baš u blizini, a da uzimam dadilju za toliko malu bebu nije mi padalo na pamet. To je značilo da on ima obavezu “samo” da radi i obezbedi novac, a ja da brinem o bebi i kući. U teoriji veoma lako, u praksi do pucanja teško. Bilo je dana da nam se pogledi ne sretnu, da ja do uveče ne uspem zube da operem, da on radi od jutra do mraka, da pas cvili pred vratima kancelarije, a Matej je posebno izoštrio sluh za otvaranje baš tih vrata: ma koliko da je tata bio tih kada bi ih otvarao, beban se svaki put nepogrešivo budio.
Ali pregurali smo i izgurali. Sad se vraćamo u normalne tokove, doručkujemo i ručamo svi zajedno, kupamo ga svaki put zajedno, a ja uspem čak i kosu redovno da operem :)
Vraćam se polako pisanju onda kad mogu, a to je kad Matej spava. On je inače velika spavalica, odlično spava od rođenja, ali je i velika maza – preko dana obavezno spava u mom krilu, ili makar sa nogama prebačenim preko mojih. Tako da se moj rad najčešće odvija noću, mada i danju radim sve ono što mogu sa tableta (što je skoro pa sve).
Spremam kuću tako što njega stavim u nosiljku i radim sve što mi taj mali kengurček u torbi dozvoljava (a to je skoro pa sve, osim rada sa hemikalijama). Uskoro ću da ga naučim da ga nosim na leđima – a kad tako nauči da spava počeću da prihvatam i full-time poslove :)
Nadam se da vam je ovih osam priča pomoglo da razumete šta je to mama koja radi od kuće, i da vas nismo uplašile, već stimulisale. Biti mama i raditi je svakodnevna borba, a biti mama koja radi od kuće je isto to, samo sa vragolanima koji vam skaču po glavi :)
Ako vam se dopao tekst, podelite ga da i drugi pročitaju:
Moja prica je ovakva: Prvu bebu, devojcicu, sam dobila pre dve godine i imala pomoc celih 7 dana kad sam izasla iz bolnice. ( obe bake zive daleko od nas) Sa jednom bebom sam i mogla da priustim sebi duze kupanje, frizera, manikira, kafu sa drugaricom i sl. jer je beba bila mirna, znalo se kad siki, kad spava, imala je rutinu. Onda sam 7 meseci nakon prvog porodjaja opet zatrudnela i dobila drugu bebu, decaka.( takodje sam imala pomoc celih 7 dana nakon izlaska iz bolnice) E onda je pocela ludnica. Posto je mala razlika (16 meseci) starija beba bi svaki put kada mala beba pocne da place uznemirila i ako ne uzmem odmah malu bebu i smirim je, nastaje histerija. Pokusavals sam da objasnim cerki da je beba mala i da mora da place ali sta mozes da objasnis bebi od 16 meseci?! To je sin, naravno, iskoristio i plakao cim ga spustim negde i ja vise slobodne ruke od tada nemam. Muz radi skoro ceo dan, a ja se od ujutru borim sa spremanjem, dorucka, uzine, rucka, hranjenja, dojenja, uspavljivanja, presvlacenja . . . Ne znam gde mi je glava. Deca nikad ne spavaju i isto vreme ( a kada cerka spava moram da nosam sina da ne bi plakao i probudio je ) i tako u nedogled. Takodje je sin bio rastrzan od rodjenja zbog cele te situacije sa privikavanjem starije sestre pa se nije znalo ni kad siki, ni kad spava, cesto sam ga prekidala u dojenju jer je cerka pala ili se polila necim pa sam morala da je presvucem… Da stvar bude jos komplikovanija, sin place kod svih u rukama osim kod mene, tako da, i kada muz ili bilo ko drugi moze da ga pricuva, on place kao da sam ga napustila zauvek. Sve u svemu, evo vec sedam meseci nisam isla ni u prodavnicu ko covek a o kafi sa drugaricom, frizeru i sl. mogu samo da sanjam. Tako da ne znam kako bih odvojila i pola sata za bilo kakav rad jer jedva stignem i u wc da odem a kamo li nesto vise. Mozda ja nisam znala da se organizujem sa dve bebe i verovatno je sve to moglo drugacije, ali sta je tu je, dajem sve od sebe da budem najbolja majka svojoj deci i da ostanem jaka i psihicki i fizicki. A na posao se vracam u avgustu, jer mi tada istice porodiljsko bolovanje ( inac
Nije svaka situacija ista, kao što nije ni svaka beba ista. Kada je mali razmak između dece veoma malo vremena ostaje za bilo šta drugo, osim za njih. Ali, prođe i taj “kenjkavi” period, i sve se vrati u normalu posle prvih par godina. Samo hrabro napred.
(Inace mi i posao visi o koncu jer radim u privatnoj knjigovodstvenoj firmi a sef nije odusevljen sto sam vec 3 godine na bolovanju.) Do duse, u poslednjih par meseci se situacija dosta popravila, cerka se navikla na plac bebe, cak mi i pomaze od kako je porasla tako sto mu da zvecku ili nesto prica pa ja uspevam cak i u wc da odem. :-) Na jesen mi cerka krece u vrtic a za sina cemo morati da unajmimo bejbisiterku jer ce biti mali za vrtic a sve to pod uslovom da se ja vratim na posao. Ako dobijem otkaz, tuzicu firmu pa cemo onda videti sta cemo. U svakom slucaju, nije lako biti mama ali vredi svaki udah, svaku suzu i svaku kap znoja !
I ja sam mama jedne dvomesecne bebice koja radi od kuce! :) I to od njenog 15 dana :) Tada sam imala pomoc mame, a onda smo resili da se pokrenemo i krenemo sami u organizaciju.. Bavim se gradjevinom, firma prodaje specijalan gradj.materijal zapravo, poceli smo od pre godinu dana pa jos uvek skoro sve poslove obavaljam ja..ne racunam ljude na terenu po potrebi! Tesko je jako organizovati se, biti skoncentrisan na bebu i njene potrebe, posebno dojenje..a istovremeno ne zaboraviti odgovorriti na mail ili zahtev za ponudu, otici do poste, banke i sl. Iako je jos zima, upakujem je fino u kolica i nekako za sada stizemo sve! Uvece kada dodje sa posla, suprug pomaze oko kupanja, uspavljivanja i to puuno znaci! Uzivam i u svom poslu i bebi jer dobra organizacija i volja postizu mnogo :)! Pozdrav za sve vreden mame!!
Bravo, Jovana :) da, najvažnija stvar u svemu je dobra organizacija, i podrška okoline.
Nakon svih onih “beba je najvaznija” tekstova koje uglavnom nalazim na forumima, konacno jedan u kome se i mama nesto pita. Odnosno, u kome mama moze da izabere da li ce i kada da se vrati svom normalnom zivotu. Ja sam za to da, ukoliko jr moguce, mama radi, jer ce tako i ona biti srecna. Cuvanje bebe nije bas najinteresantnija stvar, bar ja tako mislim, to je vise rutina u kojoj se svakodnevno ponavlja isto. Tako da mame samo napred, radie ono sto vas ispunjava! Sandra, hvala na divnom tekstu!
Hvala mnogo, “bebina mama”, drago mi je da ti se dopao tekst, nadam se da će biti dobra inspiracija za pokretanje posla :)
I moja snaja se bacila na zaradu preko neta. Konkretno, kad je ostala bez posla zbog prve trudnoce (zavrsila Medicinski fakultet, radila u jednoj farmac.kuci), resila je da proba da zaradi preko neta, kako bi doprinela kucnom budzetu.
Sve je pocelo kao sala, prodaja stare garderobe (zene i njihovi puni ormari). Kad je videla da se takve stvari na limundu/kupindu prodaju, bacila se u “biznis”, pa je preprodavala (nakon sto je prodala sve sto je mogla iz svog zenskog ormara); kupovala na pijaci, buvljaku (za smesne pare), a onda prodavala (isto za male pare), polovnu robu. Nije se obogatila, naravno, ali je barem uspela da doprinese kucnom budzetu.
Posao i dalje trazi. Pored muza, dva deteta, uvek ima obaveze oko svog “biznisa”.
Ljubav za sposobne, hrabre zene :)
Draga Sandra, postovi su divni.
Ja sam takodje mlada preduzetnica od 2010. godine, a bebicu sam dobila pre 6 meseci. Radila sam nekoliko dana pred porodjaj i odmah nekoliko dana posle porodjaja, naravno od kuce. Sve sto sam mogla da koordiniram, koordinirala sam. Prva dva meseca su mi bila jako naporna, prvenstveno zbog uskladjivanja dojenja. Oko mene je bio suprug i obe bake. Koliko su bile divne i zelele da pomognu toliko su mi i odmagale nekim bezveznim komentarima poput `Daj detetu dohranu, verovatno nema dovoljno mleka` koje nas bas povrede, a pritom je mleka apsolutno dovoljno. No valjda mi mame sve izguramo, posebno mi koji imamo nesto svoje za sta se borimo. Znamo koliko sve zavisi od nas i koliko je svaki dan, svaki sat rada vazan.
Hvala najlepse na svim postovima i savetima. Ja sam takodje jedan od svedoka koliko je nas sistem grozan i koliko mi preduzetnici, a verovatno i sva ostala pravna lica kao po mraku bauljamo. U Poreskim upravama ljudi nemaju odgovore na nasa pitanja, a onda kao sto kazes jedva cekaju da naplate neku kaznu. Koliko sistem nije uopste umrezen, grozno je. Zato su ovakvi sajtovi izuzetno korisni.
Zelim ti puuuno uspeha u daljem radu i sad kad smo krenule valja decica da imaju seku ili batu. :)
Veliki pozdrav,
Bojana Nikolic Petrickovic