Prvo, odlučite se da li hoćete slobodu medija, ili kontrolu medija. Ne može selektivno: ovo se meni ne dopada, ovo mene lično pogađa, ovo nije u redu sa mog stanovišta.
Ako insistirate da su mediji slobodni, ako ste svi vi Šarli Ebdo, ako vam je muka od Vučićeve cenzure, ako tražite Utisak nedelje nazad – zašto se bunite zbog jedne fotografije?
Da, na toj fotografiji je dete. Utopljeno dete. Fotografija je šokantna, i skandalozna. Fotografija će vas terati na suze. Ako imate svoje dete, zagrlićete ga i plakati. Ja jesam. I sad plačem dok pišem ovo, razmišljam o toj fotografiji, o detetu na njoj, njegovom maleckom životu, mučenju kroz koje je prošlo… Teško mi je i guše me suze.
ALI TO JE ZADATAK MEDIJA!
Svet mora da zna da se utopilo to dete, svet mora da zna da se godinama već utapaju deca na putu ka slobodi. Svet mora da zna da deca umiru od gladi. Od žeđi, od prljave vode i prljavih ruku, hej, u XXI veku! Mediji postoje da bi nas obavestili o tome, da bi nas naterali da se zapitamo da li je vredno. Mediji moraju da izazovu reakciju na stradanja ljudi!
Rečju?
Pa, vidite, izveštavaju već godinama da se dave ljudi pokušavajući da stignu do Italije – pa 80% stanovništva Srbije za to nije znalo. Za 4/5 stanovnika Srbije migranti – odnosno izbeglice sa Bliskog Istoka su tek sad krenule u Evropu. Izvinite, ali neće biti da je tako. To što su sad krenuli preko Srbije, jer su Italijani pooštrili kontrole, i što im je, eto, kako-tako sigurnije da idu kopnom nego morem ne znači da ih ranije nije bilo. Samo – vi niste bili o tome obavešteni.
E, pa sad jeste. Sad znate sigurno, i vi, i ostatak sveta.
Deca se dave! Deca izbeglice umiru na putu ka slobodi!
To nisu migranti, migrantska deca se voze kolima, avionom, brodom, autobusom slobodno, uz kupljenu kartu. Migranska deca imaju pasoše, putuju slobodno, i u zemlju iz koje potiču i u zemlju u kojoj njihovi roditelji rade.
Izbeglička deca se dave plivajući ka slobodi.
I to ne od juče. Nego godinama. Samo što vi o tome niste imali pojma.
I namerno vam ne dam niti jedan jedini link. Guglajte sami, koristite taj internet za nešto što ima smisla.
A što se fotografije koja je potresla svet tiče, imam da vam pokažem ovo:
Eddie Adams za ovu fotografiju dobio je Pulicerovu nagradu 1969. godine.
Četiri godine ranije, Horst Faas je nagrađen istom nagradom za fotografiju oca koji telo svog mrtvog deteta pruža na uvid vojnicima koji su ga ubili:
Pulicerova nagrada 1994. godine (Jean-Marc Bouju):
I najčuvenija (najozloglašenija) od svih: Kevin Carter, 1994. godine (izvršio samoubistvo 3 meseca nakon dobijanja nagrade)
Ovi ljudi su nagrađeni za svoj rad, za svoj trud, za želju da svetu pokažu surovost koja se dešava. Ove ljude je trajno promenila baš ta fotografija. Te njhove fotografije su imale zadatak da vam slikom prenesu ono što se dešava, jer – ipak slika vredi 1000 reči.
Svi ste vi Šarli Ebdo kad treba vređati Muslimane. A kad mediji rade svoj posao, i pod nos vam poturaju stradanje dece, onda – stop, cenzura!
E, neće da može.
Odličan tekst, ne samo zbog stava koji podržavam, već i zbog činjenice koliko je potkovan infrmisanošću i znanjem- bravo!
Svakodnevni krug plača iz kog nikad nećemo izaći, ali ga možemo presjecati!