Retki od nas prilikom kupovine majice, bluze, pantalona ili košulja pogledaju u etiketu kako bi pročitali gde je ta stvar napravljena. Pogledamo najčešće samo cenu, ponekad i sastav, i to je sve. Sa izloga nas mame niske cene, sniženja već jeftinih majica ogromnih međunarodnih korporacija, kupujemo i potrebno i nepotrebno, kad je džabe i Bogu je drago, ne?
Da li možete da zamislite da svoje šestogodišnje (negde i petogodišnje!) dete umesto u vrtić svakog radnog dana vodite sa vama u fabriku, kako bi radilo za svega nekoliko evrocenti na dan? Da li možete da zamislite da živite u fabrici jer vam se jednostavno ne isplati da uzimate stan, pa ni sobu, u najam, jer na poslu provodite i po 20 sati dnevno? Čak i u našem tranzicijskom regionu tako nešto zaista deluje strašno i nedopustivo – a na drugom kraju Zemlje upravo to je realnost, i tužna svakodnevnica.
Da li biste kupili proizvod na kojem piše “Napravljeno u znojarnici”?
Takozvane “znojarnice” – sweatshops (eng. sweat – znoj, znojiti se; shop – trgovina, prodavati, trgovati) fabrike su u kojima ne postoje nikakva prava radnika: podrazumevaju prekovremeni rad za platu koja je daleko ispod zakonskog minimuma, nepostojanje plaćenog odsustva radi bolesti (ili trudnoće), nema godišnjih pa čak ni dnevnih odmora – u njima se radi doslovno od jutra do mraka. Najveći broj zaposlenih (od 75% do čak 90%) čine žene, kojima je zagarantovan otkaz onog momenta kad se sazna da su u drugom stanju. Verbalno, pa i fizičko nasilje su takođe i više nego učestali.
Kada bi se tim radnicima duplirala mesečna zarada, cena gotovog proizvoda bi porasla samo za 1,8% – a istraživanja pokazuju da su kupci spremni da plate i do 15% više za proizvod za koji bi imali garancije da nije napravljen u jednoj od ovakvih fabrika.
Kao da neljudski uslovi nisu dovoljni sami po sebi, u njima vrlo često rade i deca. Najviše ih je u Aziji i oblasti Pacifika, dok je najčešći slučaj dečjeg rada u Africi – svako peto dete u Africi je zaposleno, mimo svih prava i zakona.
Moderni kupac ne samo u razvijenim zemljama već i u zemljama u razvoju podrazumeva da mu je dostupna jeftina garderoba poznatih svetskih brendova. Međutim, ono što uglavnom ne znaju jeste da je moguće kupiti kvalitetnu pamučnu majicu za svega nekoliko evra upravo zato što oni koji ih šiju jedva da mesečno zarade dovoljno da kupe jednu. Ne znajući, deci kupujemo sportsku obuću koju su neretko napravila upravo deca.
Da li je robovlasništvo zaista ukinuto?
Nakon svega napisanog, jasno je da robovi i dalje postoje. Jedino što danas nemaju okove oko nogu i slobodni su (uglavnom) da promene svoje robovlasnike, ali uslovi u kojima oni rade, pa i žive, slični su uslovima u kojima su nekada radili robovi.
Potrošači imaju svoja prava, a šta je sa pravima radnika?
Mi potrošači danas uglavnom odlično poznajemo svoja prava, ili znamo kome da se obratimo u slučajevima kada smatramo da je neko narušio naša prava. No, šta je sa pravima druge strane? Insistiraćemo na svojim pravima, ali ćemo kupiti sve što nam je dostupno, sve što nam je na dohvat ruke i cenovno pristupačno, ne razmišljajući o pravima ljudi koji su svojim radom u neljudskim uslovima za platu ispod svakog nivoa omogućili da dobijemo što više za što manje novca.
Gorka istina je da smo saučesnici u robovlasništvu, i da svojim ponašanjem i odlukama neposredno utičemo na društvene prilike, da kupovinom takvih proizvoda upravo podstičemo moderno robovlasništvo, trgovinu ljudima i dečiji rad.
Šta ja kao pojedinac mogu da promenim?
Ukoliko sebe gledate kao jedinku, istina je da ne možete da učinite mnogo. Međutim, svako od nas pojedinačno deo je velikog lanca, karika koja omogućava da taj lanac opstane. Naše odluke direktno utiču na taj lanac, ma koliko nam se naša karika čini malom i daleko od početka ili kraja.
Da li mi je zaista potrebno da kupim još 5 pamučnih majica za ovu sezonu? Imam li kome da poklonim garderobu koju su moja deca prerasla, onu koju ja više ne nosim? Da li ova haljina može da se prepravi u suknju i tako joj se produži vek trajanja? pitanja su koja vam pomažu da budete odgovorna karika.
Pravi(lan) izbor pri kupovini bilo bi ne samo voditi se pitanjem Da li mi je ovo zaista potrebno? već i kupovati proizvode domaće tekstilne industrije, modu domaćih kreatora, ručno izrađenu garderobu. Međutim, najčešće se kao agrument protiv navodi nedovoljno dobra materijalna situacija koja bi to omogućila. Argument je validan, ali je neosporna činjenica i to da moderan svet danas zaista kupuje previše svega. Imamo previše garderobe, previše obuće, previše hrane, previše igračaka. Ne tako davno, garderoba se kupovala sezonski, dok danas u brojnim međunarodnim trgovinama poznatim po niskim cenama nova kolekcija stiže svake nedelje, pa čak i dva puta nedeljno. Nije li to zaista previše?
Ovde stajem, i ostavljam i vas i sebe da mislimo o tome.
Naslovna ilustracija: marissaorton
Sjajan tekst!
I mi cemo doziveti takvu pricu,a donekle smo vec zagazili u istu sa Aptivom (bivsi Delphi),Lear i fabrike u Subotici i Zrenjaninu gde se radi na kablovima za automobile.I sama sam se oprobala u Aptivu i nisam izdrzala duze od mesec dana.Mi smo tu da zamenimo ljude kojima su baterije vec na izmaku.Stoga se gomilaju nova radna mesta sa ‘solidnim’ primanjima…Bitno je da nasi stariji gradjani mogu da kazu ”Ima posla kad neko hoce da radi”,ali kakvog? U njihovo vreme – Titovo, je retko ko stajao po ceo dan na nogama,a u nase foteljasa manje,a novac im je najmanja briga.