Shvatila sam. Ne ni izlasci, ni kafane, ni klubovi, ništa od toga mi ne nedostaje u dijaspori, koliko razgovor. Oni duboki, iskreni razgovori, otvoreno i bez tabua. Onako kako pričaš s ljudima koje znaš oduvek.

Mogu da izađem s kim god gde god, meni uopšte nije bitno društvo ni okolina, najmanje muzika. Mogu i na trčanje sama, u teretanu, mogu da pijem kafu u miru i tišini, mogu da vodim decu na sva igrališta, i vešto izbegavam tupavi small talk.

Al’ jbg, ne mogu posle 6-7 godina poznanstva da pričam s tobom kao s onima koje znam 20, 30 godina. S kojima sam rasla i kojima ne moram da objašnjavam pozadinu priče da bi ukapirali foru.

I nedostaju mi redom sve drugarice iz srednje, drugarice iz osnovne, prokleta Detelinara (ovo sam mislila da nikad neću reći, kome može ghetto da nedostaje, dođavola).

Nedostaje mi da se nađemo kod nekog “pre grada”, a često ni ne odemo do grada jer smo se zarakijali, tačno, i – zapričali.

Nedostaje mi *moje* društvo, *moji* ljudi. I tek sad kapiram koliko je moja mama jedna bogata i srećna žena, jer i pored svih sranja koja su je snašla u životu, i dalje uvek ima svoje celoživotne prijatelje i sa leve i sa desne strane.

Znam. Matora sam.

A raspilavila sam se, jer se nalazim na 350km od tri najvoljenije drugarice na svetu, od kojih dve inače žive na drugom delu planete, i život mi je jebeno udesio da se nećemo videti. I sad mi se mre…

Tekst sam prvo objavila na Twitteru, a onda sam shvatila da će ga pojesti prolaznost, i to mi se nije dopalo. Zato ga evo spašenog na blogu.

Ceo originalni “thread” možete pogledati ovde: