Deset godina je prošlo kao tren

Peti oktobar deset godina kasnije? Da mi je dobro – nije. Da mi je bolje nego devedesetih – jeste.

I to je to. Govorim u ime svake osobe koju poznajem. Priznaj sad i sam sebi. Osim ukoliko ti je mama radila u banci, ili imala vezu za čekove. Ili tata švercovao benzin/cigare. Ili ratovao u Tigrovima.

Svi se danas upljuvaše da objasne jedni drugima što je sad ekstremno bolje ili gore nego tad. Demokrate kažu da smo toliko uspešni, da i Švajcarska može da nam pozavidi. Republikanci, pak, da smo gladniji i bolesniji od čitave Afrike.

Hajde da se ne lažemo. Pogledajte istini u oči i jedni i drugi.

Od početka ove godine ispratila sam četiri osobe na gastarbeit – danas odlazi i peta. Od njih petoro, dvoje imaju diplomu fakulteta, jedna ima master, a dvoje su apsolventi. Od njih petoro, troje je u Dubaiju, dvoje u US of A. Deset godina kasnije ovo je trebalo da bude mnogo manja brojka. Deset godina kasnije trebalo da je to bude broj onih koji se vraćaju. Svakog meseca.

Pojela nas je revolucija. Ne tražim krivca, niti žalim što sam bila simpatizer Otpora. Svaki Peti oktobar za mene je slavlje, jer ne želim ni da razmišljam kako bi izgledalo otcepljenje Crne Gore i Kosova, da je bilo drugačije. Sećam se kako je izgledalo otcepljenje svih ostalih posle Devetog marta. To mi je sećanje dovoljno za ceo život, hvala.

Žalim jedino što nikada nismo umeli da padnemo dostojno. Srbija ne prihvata poraz svoje dece. Vrlo rado se ponosi svojim šampionima, veša ih na balkone skupština kao muškatle, priređuje im dočeke i veliča u novinama.

Srbija ne razume himnu FC Liverpool You’ll Never Walk Alone.

Pali su stari šampioni tog Petog oktobra, došli neki novi. Koštunica je bio svetac. O Đinđiću da i ne govorim.
Jedan nas je pljunuo, drugog smo ubili. Opet nove šampione dočekali na pijedestal. I tako u krug…

Osvesti se, Srbijo! I drugo i treće mesto dobijaju medalje, takođe.

Mislite o tome. Ako smo se razumeli…