Najavila sam post o predrasudama, a naslov bi trebalo da vam da naznaku o čemu se, u stvari, radi. No, prvo malo uopšteno o predrasudama, nešto što sam napisala davne 2005. na jednom drugom blogu:

Predrasude (ukoliko nisu preterane i ako su kontrolisane) uopšte nisu loša stvar. Staviše, to je veoma korisno i potrebno sistematizovanje poznatih činjenica, radi lakšeg snalaženja i izvođenja zaključaka. Da ne postoje predrasude, kao neki svojevrsan filter u mozgu čoveka, bilo bi nam mnogo teže da učimo i spoznajemo stvari oko sebe.

A sad, poenta pisanja bloga: već nekih 12 godina svog života ja izgledam kao da imam 18 godina. Ne žalim se na to, pobogu, čitaj dalje! Dakle, od svoje 16. godine ja delujem (jedva) punoletno, i tako je, evo, preko deceniju i zato mi se dešavaju stvari tipa: Hajde, devojčice, ti si na redu. Što, opet, nije problem samo po sebi, dakako. Hvala genima na tome, ne bih svoj izgled menjala ni na šta na svetu.
Gde je onda problem? U poslu.
Sindrom zvani “Starac Fočo od stotinu ljeta” me prati od prvog radnog dana, prvi poslovni sastanak da i ne spominjem. Niko me ne doživljava ozbiljno, obzirom da izgledam kao žutokljunac koji nema pojma o životu. I apsolutno je nebitno da li sam došla u odelu ili džinsu, da li sam kompletno našminkana ili ne, uvek osetim tu površnu nadmoć u pogledu sagovornika: Hej, pa ovo je klinka, ovo će biti lako. / Hej, pa ovo je klinka, šta ja radim ovde?! I to omalovažavanje traje obično prvih pet do deset minuta, dok ih ne uvedem u priču. Onda se onaj pogled podsmeha pretvara u pogled iznenađenja. I hvala im, u stvari, na tome – upravo tad ih uvek pobedim i u tom momentu mogu i pekaru hleb da prodam.

Dakle, ne bežite od predrasuda, prosto naučite da vi upravljate njima, jer razum stvara njih, a ne obratno, i pogrešno je pustiti predrasude da vladaju razumom, a ne razum njima.

Umesto zaključka
Drage babe i dede, da vam klinka nešto objasni:
Muškarac je mator onda kada počne da krije godine.
Žena je matora onda kada prestane da ih krije.
Mislite o tome.