Dva meseca ranije napisala sam post pod nazivom њњњ.BahatoŽivim.цом i završila isti najavivši vam ćeraćemo se mi još. E, pa, ćeramo se, evo nastavka.

Šetaš ulicom, normalno, trotoarom. S leve strane te devojka raspali svojom torbom u mimohodu. Ni ne shvati da je to uradila, samo produži. Uđeš u autobus. Oznojani, neoprani pazusi. Mokri, nesklopljeni kišobrani. Kace s kupusom. Izađeš iz autobusa, prelaziš ulicu na pešačkom prelazu, na zeleno svetlo, jedva živ ostaneš, jer je neko u automobilu zaboravio da u toj zelenoj strelici zbog koje je skrenuo stoji i uslovno. Kažeš sebi: E, sutra idem biciklom!

Voziš bicikli, normalno, biciklističkom stazom. Zvrc-zvrc, lepo i kulturno. Mame sa bebama u kolicima ne čuju. Usporiš, sa osmehom – može samo malo? Dočeka te prevrtanje očima: Ovi biciklisti nemaju preča posla nego sad da voze?! Provučeš se nekako u vele-slalomu između kolica, mama, dece i kučića. Dođeš do semafora, na nižem delu “ostrva”, predviđenom za bicikliste, stoje pešaci. Zvrc-zvrc, lepo i kulturno. Ne reaguje niko. Pali se zeleno svetlo, svi kreću kao muve bez glave, voziš vele-slalom između pešaka i automobila, koji ne znaju šta je uslovno u strelici za skretanje. Kažeš sebi: E, sutra idem kolima!

Voziš auto, normalno, svojom trakom. “Saseče” te besni tata u besnom automobilu, jer ima besno dete koje kasni na termin kod psihologa za lečenje agresivnosti. “Saseče” te vozač GSP-a, jer je gužva u saobraćaju i on kasni na krajnju stanicu, kasni na početnu stanicu, kasni na sve stanice, kasni. Voziš dalje bulevarom, kočiš naglo, jer put pretrčava mama sa bebom u rukama, žuri, jer kasni! Zastao si da je propustiš, zajedno sa tinejdžerkom koja šeta kuče na povocu. A iza sebe čuješ truuutruuuuu! Stižeš na semafor, pali se zeleno, ne možeš da kreneš – pešak je daltonista, sad je tek krenuo da pređe ulicu. Kažeš sebi: E, sutra idem peške!

Napomena: ovo “srpski” iz naslova zameniti odgovarajućom prisvojnom imenicom države, grada, pokrajine, kontinenta na koji se odnosi.

Mislite o tome.