Obožavam reklame. Jedna sam od onih koji sate svog života mogu da poklone youtube klipovima samo tako što ukucam “the best commercial” i klikćem redom, idem na related i oduševljavam se kreativnošću, idejama, načinom realizacije. Zbog toga sam do sada bila na četiri beogradske Noći reklamoždera i, poučena lepim iskustvom, olako se ponadala da ću isto tako dobro proći i u novosadskoj organizaciji iste.

Avaj.

Ono što sam ja znala kada sam kupovala karte za Noć reklamoždera u Novom Sadu (jeste, idiot sam, nastaviću ovime prekinutu novosadsku tradiciju da ne plaćam ništa, već idem samo na ono za šta dobijem karte) bilo je da će biti reklame, ah, i da će biti Rambo Amadeus. Meni sasvim dovoljan razlog da odlučim da dam 1000 din za ulaznicu.

Ono što sam saznala dva dana pred to čuveno veče jeste da satnica izgleda ovako:

20:30 Sambansa nastup
20:45 Uvodni spot REKLAMOŽDERA NOVI SAD
20:48 Dobrodošlica voditelja
20:55 Promo film festivala Novog Sada
21:04 NAJ REKLAMA SRBIJE 2010, NAJ NON PROFIT KAMPANJA 2010, BREND SRBIJA 2010
21:15 Uručenje nagrade “Naj građanin” i “Naj komšija”
21:30 Zumba dance i Marina Perazić
21:40 REKLAME – 1. deo
22:40 Show iznenađenja, Rambo Amadeus + Mutant Dance Quintet
00:00 Global Worming Orchestra
00:20 REKLAME – 2. deo
01:20 Respect DJs

Zaboga, naravno da nije ispoštovana satnica. Ali na to smo navikli. No, ne samo da nije ispoštovano vreme, nego ni redosled. Ali, idemo redom.

Novosadsku Noć reklamoždera otvara ni manje ni više nego Marina Perazić. Ni manje ni više nego aerobikom, uz muziku Rikija Martina. Prvo, osnovno, najosnovnije: Zašto?! Kome je palo napamet da je ovo dobra ideja?! Molim vas, nađite mi ime i prezime osobe koja je odlučila da ovu tačku, nastup, performans, šta god!, uvrsti u NOĆ REKLAMOŽDERA, da bih mogla da utefterim sebi da nikada više ne idem na manifestaciju čiji će ovaj genijalni um biti deo. Drugo, Zumba nije aerobik. Zumba nije ono što smo mi, nažalost, bili prinuđeni da gledamo sinoć. Zumba jeste kombinacija ovih plesova: merengue, foxtrot, salsa, cumbia, reggaeton, belly dance, waltz, tango, samba. Ono sinoć su bile zbunjene devojčice i outžna prikaza nekada veoma velike zvezde yu estrade.

Potpuno zbunjeni onim što smo videli, nespremno dočekujemo Sambansu, koja je zvučala kao i uvek odlično, a uz dobro ozvučenje čak i bolje nego inače. Sambansa kao otvaranje novosadske Noći reklamoždera za mene je imalo smisla iz nekoliko razloga, osim toga što pružaju kvalitetan zvuk, jeste i da su Novosađani, kao i to da se od prošle godine održavaju Dani Brazila u Novom Sadu (a što se niko, nažalost, nije setio da pomene), čiji je Sambansa bila učesnik.

Vojska Srbije sa performansom koji bi trebalo da nam prikaže koliko su sad profesionalni. Specijalci ulaze na tribine, spuštaju se do bine stepenicama, i spuštaju se sa plafona. Jedan se zaglavljuje. Profesionalna Vojska Srbije.

Voditeljski par. Au. Pa, sad bih mogla zaplakati od muke i besa. Me’sčini da se nisu ni predstavili, ako jesu, i ako ste im zapamtili ime, molim navedite u komentarima, da mogu da upišem ovde. Njega znam sa prethodnih Reklamoždera i još nekih BG manifestacija, nju ne znam, ali bih je vrlo rado upoznala. Samo da je lično pitam: Stvarno?! Pa ko nama te silne fakultete žurnalistike i časove novinarstva završava, pobogu, ljudi?!

O promo filmu festivala Novog Sada neću. Toliko je efektivan bio, da sam ostala bez teksta.

O dodeli nagrade “Naj Građanin” Dušanu Bajatoviću, direktoru SrbijaGasa, tek neću da pišem. Novosađani znaju zašto. Potrošači gasa znaju još bolje.

O dodeli nagrade “Naj Komšija” neću.

O prvom bloku reklama ne znam šta da vam kažem. Trajao je jedva 45 minuta. Dobrih 60% reklama ne da nisu najbolje u poslednjih 30 godina (kako je najavljivano), nego nisu bile ni u prvih 5 najboljih te godine koju su predstavljale. Mislite da je subjektivan doživljaj? Pitajte ostale koji su bili tamo.

Rambo Amadeus. Jedini zbog kojeg ne žalim ni dinara koji sam dala (iako znam da karte za njegove nastupe, koji traju mnogo više od ovih sat vremena, koštaju duplo manje).

A onda, 7 minuta do ponoći, voditeljka izlazi na binu, u pola Rambove pesme, vrišti u mikrofon: Hajde da dočekamo zajedno Srpsku Novu godinu (zanemarićemo da nije ni Srpska, ni pravoslavna, kako su potencirali celo veče), Rambo joj kaže: A ima još 7 minuta! i nastavlja da svira, u pozadini na video-bimu iskače neki sat koji pokazuje vreme, 2 i po minuta do ponoći opet plavuša pred mikrofonom vrisne: Dvanaest! i siđe sa bine sva srećna. Ja sam odlučila da je sad ponoć i tačka! I bi ponoć, dva minuta kasnije, a u ponoć…

U sred Rambove pesme, u ponoć, na bini se pojavljuje crnka, krešti nešto što bi trebalo da liči na Izgubljeno jagnje, i za njom dolaze trubači.

Da, trubači.

U Novom Sadu. Na Noći reklamoždera.

Trubači.

Polučasovna tortura nerava.

Da se razumemo: voli Zmua trubače. ISPOD ŠATRE! Ne na prokletoj Noći prokletih reklamoždera u prokletom Novom Sadu!

I onda novi blok reklama. Jedva 30 minuta nečeg što se naziva trash. Možda ja imam specifičan ukus kada su u pitanju reklame, ali ono ni po kojim kriterijumima nisu bile najbolje reklame u poslednjih 30 godina. Niti jedna jedina od prikazanih.

Onda se ponavlja prva reklama prikazana u prvom setu. Onda se ponavlja druga reklama prikazana u prvom setu. Onda izlazi voditeljka i kaže: Evo, opet ja, jao što sam dosadna! Hihi.

Najavljuje Vladimira Aćića, kojem je, jelte, rođendan, pa hajde da mu pevamo pesmicu svi.

Odustajemo.

Zabezeknuti, sabiramo misli. Kad se saberemo, svi se oduzmemo.

Ono što Slavko izgovara za vreme trajanja nakaradnog nastupa Marine Perazić ostaje, nažalost, i utisak večeri: “Jebo te, jedem!”

Mislite o tome.

I ja ću, kada odlučim da ponovo Novom Sadu dam šansu za bilo koju novu manifestaciju.