Danas je krenuo da kruži sledeći tekst po statusima na Fejsbuku:

Dobro bi bilo da se odlučimo za kupovinu novogodišnjih poklončića od malih proizvođača, iz prodavnica sa rukotvorinama, od nezavisnih knjižara, od drugara/ice koji prave unikatne stvarčice, od ljudi u našoj okolini koji se opiru lošim stranama globalizacije.

Da uradimo tako, da naš novac stigne do običnih ljudi, kojima je on zaista potreban, a ne u budžet međunarodnih firmi i velikih kompanija, koje premalo plaćaju svojim radnicima i prebacuje sedišta u sve siromašnije zemlje. Ako podržimo male proizvođače rukotvorina njihova Nova Godina biće srećnija. Ako se slažete da je ovo dobar način kupovine poklona, kopirajte tekst i prosledite dalje.

Proširila sam priču dalje, ali bih volela malo opširnije da objasnim zbog čega. Ne smatram da ću time što ću čestitku/ukras/poklon kupiti od nekog poznanika, ili nekog ko prodaje na ulici, putem Fejsbuka i slično nauditi velikim kompanijama, niti da ću obeštetiti sve naše delte i ušća i maksi i mini prodavnice i korporacije. Takođe, ne mislim da ću uticati na mir u svetu niti na to da nestane gladi.

Uticaću na to da jedan običan, najobičniji čovek dobije nadoknadu za svoj trud, za ono što voli da radi, i radi to od srca.

I, iskreno, uopšte me ne zanima da li ću za tu čestitku ili poklončić dobiti fiskalni račun. Da, to je podrivanje fiskalnog sistema, a jedna država “prima platu” tako što ubira porez od svojih građana. I uopšte me ne interesuje što će na taj način da se podstiče siva ekonomija, niti što je to ilegalno.

A znate zbog čega?

Zato što jedan pripadnik MSP, iliti malih i srednjih preduzeća – jedne od omiljenih skraćenica svih političara pred izbore, može da se pohvali da mu je račun u blokadi jer duguje državi znatno manje nego njegovi dužnici njemu.

Zato što političke partije prave astronomske račune u svojim prostorijama, a niko ih ne kažnjava – isključe ih kobajagi, za novine.

Zato što sam paušalno oporezovana za 16,000 dinara poreza i raznoraznih doprinosa mesečno, i penzija bi mi, prema prosečnoj plati koja je trenutno oko 35,000 dinara za Novi Sad iznosila oko 23,000 dinara – a koju mi niko ne garantuje, dok mi uplata u životno osiguranje u mesečnom iznosu od 160€, ili na godišnjem nivou od 1920€ za 25 godina donosi sigurnih 57,881.81€ .

Zato što poslanike nije sramota da neprijavljeni žive u Beogradu i uzimaju pare za putne troškove – a na sednice i ne idu. A usput, pored svih silnih fakulteta i obrazovanja koje su stekli, nisu naučili kako bi trebalo da se ponašaju, pa je Skupštini potreban kodeks ponašanja.

Zato što se širom Srbije toalet-papir kupuje na komad, prašak na grame, omekšivač na mililitre, voće i povrće i drva za ogrev na komad… A one pomenujte u prethodnom pasusu to uopšte ne interesuje, jer njima samo dnevnice pokrivaju prosečnu potrošačku korpu.

Svoj porez moram da platim, i na to ne mogu da utičem. Kupujem redovno u velikim trgovinskim lancima iz dva razloga: prvi i osnovni – cene su niže, drugi i ne manje važan – na jednom mestu imam sve. Ono što ne moram jeste da tamo kupujem čestitke i te poklončiće.

Pošto ste svakog dana dovoljno vremena na tom Fejsbuku, pretražite malo i potražite ukrasne čestitke i unikatne ručne radove, i obradujte nekog. Vrlo je moguće da će od tog novca otići da kupi nešto na merenje…

A za državu me baš briga – kao i nju za mene, uostalom.

mindjuse_rucni_rad

Na fotografiji su moje minđuše, sa kojima ste vrlo često mogli da me vidite. Ako vam se dopadaju, pitajte Ivanu da vam napravi iste, neću se ljutiti.