Home » Da mislimo o tome » Sram nas bilo

Sram nas bilo

Kad komšija tuče ženu, to nije moj problem, jer ne tuče mene niti moju ženu. Kad tuče svoje dete, nije moj problem, jer ne tuče moje dete. Kad komšinica zapostavlja decu da bi gledala po ceo dan serije, to nije moj problem, jer nisu moja deca. Kad komšinica nema šta da skuva za ručak, nije moj problem što im nije zaradila. Kad skupljaju kišnicu da se okupaju, nije moj problem što im život nije naklonjen. Kad deca maltretiraju drugu decu, ona se samo igraju. Kad se odrasli tuku, oni su pijani kumovi, pa će se sutra već pomiriti.

Kad neko bude osuđen za seksualno zlostavljanje dece on je monstrum i svi se čude kako je to moguće, jer je on jedan fin i dobar čovek, mada, kad malo bolje razmislimo – sad nam je jasno što se stalno muvao oko dece i kupovao im koješta i vodio ih kojekuda.

Kad je neko u depresiji, kažemo mu da preuveličava stvari i da ništa nije tako crno kao što izgleda.

Kad neko oduzme sebi život, on je kukavica.

U Beogradu se danas desila strašna stvar: roditelji su odlučili da oduzmu život ne samo sebi, nego i onome kome su ga tek podarili.

Ne odlučuje se čovek tek tako da skoči kroz prozor. Još je manja verovatnoća da se dva čoveka odluče na taj korak u isto vreme. A na nivou statističke greške je verovatnoća da će se dva roditelja u istom deliću sekunde odlučiti na korak kroz prozor držeći za ruke svog skoro četvorogodišnjeg sina – i odmah to i uraditi.

Neko je nešto morao da vidi, nekom su se sigurno požalili. Neko je sigurno mogao da nasluti ono što se danas dogodilo.

Ali to nije bio njegov/njen problem.

Jer ono što je u komšijinom loncu nikad nije naš problem.

U Srbiji komšije znaju šta je ko imao za ručak, kad je Mara prala beli veš, ko je Žiki dolazio pre podne, dok je Persa na poslu i kome Juca nosi štrudlu. Ali se nikad ne zna da je Mara juče bila pretučena do krvi, da je Žika pijan premlatio i Persu i njihovo dvoje dece, da i Juca i njena ćerka nose drugačke rukave – prva, jer krije modrice od muža, druga jer krije modrice od mame.

Kako razmišljamo? Ako prijavim, pa sutra i mene on premlati?! Ma, i kome da prijavim, policija dođe, napravi zapisnik i ode. I, uostalom, to nije moj posao i moja briga, što nije pazila za koga se udaje?!

A onda roditelji skoče sa zgrade zajedno sa detetom, i to je briga države. Da, i ja sam to odmah rekla: Srbijo, stidi se!

Onda sam se setila koliko puta sam čula komšiju kako urla, ali bukvalno urla na svoju decu, koja plaču na sav glas dok ih on bije – i nisam ništa uradila. Osim što mu se ne javljam dok prolazim pored njega. Jako sam ga povredila, znam…

Sram da nas bude, sve redom.

Photo: http://api.ning.com

About Sandra Kravitz Simonović

Web preduzetnica od 2011. godine - osnovala agenciju Šnajderaj, za krojenje društvenih mreža po meri, koju 2013. zbog proširenja posla preimenuje u agenciju za poslovno (web) savetovanje Marketing ITD. Govorila na nekoliko regionalnih konferencija, rado prenosi drugima znanje i iskustvo. Srećna mama Mateja i Maše. Preduzetnica po opredeljenju, futurista po religijskim shvatanjima. Moto: Dom je tamo gde su ti šifre.

Check Also

Kako izgleda biti trudna i poroditi se van Srbije, i u Srbiji?

Ovo je tekst koji čeka na objavljivanje već nekih 10 meseci. U isto vreme kada …

36 comments

  1. samo bih da ti kazem da nisi u pravu sto se tice samoubistva, ja sam tako pre dve nedelje izgubila jako dragu i blisku osobu, i to niko nije mogao da predvidi niti iko zna razlog.

    • jedna osoba – da. u subotu se navršava pola godine kako sam ja izgubila jednu od najdražih osoba na svetu…
      ali dvoje odraslih ne mogu to da kriju, pogotovo ako im je odluka da i dete povuku sa sobom.
      :(

      • Ćao Sandra, da ne bih ponovo pisao, kopiraću moj status na FB pre nekoliko minuta “Neša Brdža
        8 мин. ·
        Pre nekoliko dana ispod nas se doselio bračni par sa malim detetom, mislim da nema više od 3-4 godine. Majka ga tuče šamarima, dete plače ali ona ne staje. Jako me uznemirava ova situacija, saosećam sa malim bespomoćnim detetom, ne znam kome da prijavim i kako da pomognem malom da ne preživljava ovu torturu od žene koja ga je rodila…nikako ne mogu da razumem, ako roditelji ne pruže svojoj deci ljubav, pažnju , razumevanje… ko će drugi u ovom surovom svetu ? :(
        Kome da prijavim i da li funkcioniše to kod nas ? Hvala …

  2. Kada misliš da nemaš nijedno rešenje, e tada ih imaš barem deset!! Mogli su da odaberu da žive van Bgd. Mogli su da zakucaju na prava vrata. Mogli su da štrajkuju glađu ispred Skupštine, mogli su da se usele u neki skvot, ima ih zilion po centru, da traže podršku lepeći papiriće po drveću, ili u SO Zvezdara… ma šta god…

    Užasno sam potresena današnjim vestima :( I mislim da nismo kompetentni da komentarišemo kolektivna samoubistva.

    • mogli su, najjednostavnije, da ostave dete u domu. eto.
      ako su mu već podarili život, neka ga daju nekom drugom na staranje, kad oni kadri nisu.
      ne razumem, ne tražim opravdanje i ne želim da razumem.
      želim samo da shvatim kakvi smo mi to svi ljudi oko njih, kad reagujemo samo na užase kad se dese, ne i dok je potrebno da pomognemo…

      • Slađana Papišta

        Moram da se umešam….. živeli su u Beogradu sa 47000din. njegove penzije kao klošari, ali bukvalno. Čovek je bio iz Bingule ( selo u Sremu…). Da su tamo živeli gde su kuće po ceni od 5ooo€ (dobre kuće sa okućnicom i baštom) bili bi "bogati" . Igrom slučaja znam gde je to seoce i kakva je situacija u tom kraju. Tamo se traže stalno nadničari za orezivanje voća, berbu grožđa, paradajza…. A ne to je svima ispod časti, hoće svi da žive u Beogradu. Tužno je sve to što se desilo,…
        Zato sam pre neki dan i napisala status – e Srbijo u blatu, među šljivama

        • istina.
          on nije mogao da se pomiri sa time da su se principi kojima se rukovodio ceo život sada izmenjeni. a o tome više u https://sandrakravitz.com/2011/12/stojeci-na-simsu

        • Zapravo, razlog sto nije otisao u to selo, je sto mu je majka poremecena zena koja je pokusala da ga ubije. U dom nisu mogli da je smeste, jer niko nije hteo da brine o njoj, a da zive sa njom – nisu hteli da rizikuju zbog deteta.
          Informacija koju su mediji sakrili od nas je da je ta porodica tog kobnog jutra primila obavestenje od drzave da mora da se iseli iz tog samackog hotela. Kako su od skromne penzije (jedan kapetan nema penziju 47000, nemojte da ste naivni, jer jedan pukovnik nema toliku penziju) vec placali neku "odstetu" drzavi od skoro 500 000, onda vam je jasno da nisu imali mnogo opcija oko sebe. Nikako ne opravdavam sam cin samoubistva, samo pokusavam da pojasnim cinjenice koje su mediji pokusali da sakriju od nas, a koje su posle svih faktora, verovatno bile okidac.
          Kakav li ce zivot biti jadnom detetu sada? Sa familijom i drzavom koju bas briga za njega?

  3. Imao sam prijatelja…usled velikih životnih poteškoća, njegove žičice su popustile, čega je bio svestan, te se obratio stručnjacima za pomoć…ne jednom, nego 10 puta. Uvek bi, nakon izvesnog vremena, bio poslat kući, gde ga niko nije čekao. Posle desetog puta počeo je da postaje nesvestan svog stanja, izbegavao da konzumira prepisane medikamente, jer ga nije imao ko "podsetiti", što su, stručna lica, znala. Sledećih 10 puta je bio odvodjen kod stručnjaka, nekad u dogovoru, a nekad… Opet bi bio otpuštan, uz obrazloženje, da je učinjeno sve, za šta su "oni" zaduženi. Dobar momak se pretvorio u potpuno drugu osobu koja je, uprkos trudu, kako prijatelja, tako rodbine, rešila da oduzme sebi život na isti način, kao ljudi sa "naslovne strane". Nadam se i želim, da je olakšao sebi i otišao na bolje mesto…

    • isti odgovor kao i za peđu
      obzirom da sam imala skoro suicid u veoma bliskoj familiji, ne osuđujem, ne komentarišem, ne stavljam se na bilo čiju stranu
      ali ovde nije reč o samo o suicidu
      neko je ubio dete.
      a neko drugi je okrenuo glavu.

  4. Jako sam se potresla kad sam cula ovu vest.
    Hocu da kazem jednu stvar – uvek bih reagovala. Nasilje bilo koje vrste ne tolerisem. Smatram da za sve postoji resenje, ako se na vreme i odredjeni nacin reaguje.
    Jednom sam, dok sam zivela u studentskom domu, cula neku devojku kako bukvalno vristi, kao da zapomaze. Prva pomisao je bila da je neko siluje. Odletela sam do vrata i usla unutra i pitala sta se tu desava. Ispostavilo se da se par 'igra' (?!). Devojka je zaista bila ok, a ja sam bila srecna sto sam reagovala. Bila bih zahvalna kad bi neko isto postupio da se ne daj boze meni desava slicno.

    • saglasna sam.
      bolje da se ismejete zajedno, ili da se makar i oni tebi smeju, nego da čitav život posle razmišljaš: a šta bi bilo da sam se umešala? možda bi ta devojka još uvek bila živa…

  5. Ne pokušavam da opravdam čin, jer nemam ama baš nijednu relevantnu informaciju, i generalno sam protivnik suicida, i smatram ga najgorim mogućim rešenjem. Protivnik sam, međutim, i osude. A tome smo jako skloni. Posle bitke svi su generali, i svako ima bar nekoliko rešenja u rukavu, šta je i kako je trebalo uraditi.

    Slučajno sam nabasao na Sandrin blog i potpisujem sve što je napisala u postu. Jer to jeste surova realnost u kojoj živimo. Poenta je u okretanju glave. Samoubistvo pojedinca jeste delo koje se uglavnom desi na mah, nenadano, bez nekih najava, ali zajedničkom samoubistvu je prethodila neka vrsta drame. Možda su je pokojnici odneli sa sobom u grob, i možda nikada nećemo saznati šta ih je nagnalo na taj korak, ali je činjenica da su to uradili zajedno. I da su (ovo su sad već moje grube pretpostavke, i izvinjavam se ukoliko grešim) shvatili da je nesigurnost tolika da nemaju gde i kome da ostave svoje dete.

    Beznađe ubija Srbiju, dok nam sa TV-a šljašte zvezdice Granda. Kao što su nam devedesetih pevali sa TV Palme, dok smo vodili ratove u kojima nismo učestvovali. Vreme je da se probudiš Srbijo, i da počneš da se menjaš. Da ne očekuješ da te promene ovi na vlasti.

    P.S. Izvinjavam se za dugačak komentar, trudio sam se da skratim koliko sam mogao.

    • nemoj da se izvinjavaš, nego slobodno piši – vidiš da nema limita na dužinu, kao fejsbuk sam :))

      elem, suicid – zbog veoma bliskih iskustava, ne komentarišem ga ni pozitivno ni negativno
      to je klik koji se desi i tu malo ko može šta da promeni, jer onaj ko se odluči na taj korak, retko kad od toga odustane

      ali dvostruko samoubistvo i ubistvo – e, to već nije klik
      tu je morao neko nešto da nasluti
      neko, bilo ko, je morao da zna da postoje šanse da se ovo dogodi
      i taj neko je okrenuo glavu…

  6. "Ćuti. Ne mešaj se. Gledaj svoja posla. Nisi ti policajac. Ima ko to da radi, ne moraš ti da budeš mirođija u svakoj čorbi." Bukvalno mi je muka od takvog stava. Peremo svoju savest tako što odgovornost prebacujemo na nekog drugog, a nikako da skapiramo da sve počinje od nas, od odluka koje svakodnevno donosimo. Nebitno je da li je u pitanju komšija koji maltretira decu, tuče ženu ili izgladnjuje psa.
    I jeste. Postoji rizik da možemo sebi da stvorimo probleme ako se umešamo. Pa? PA?! Kada vidiš ZLO, tvoja ljudska dužnost, moralna obaveza (kakogod) je da se suprotstaviš. Da zaštitiš slabijeg, po cenu da sebe izložiš riziku. Da uradiš sve ono što bi poželeo da neko drugi za tebe uradi da se ti nalaziš u toj situaciji. I to je to.
    Inače, nisam do kraja ispratila taj tragičan slučaj koji ti je poslužio kao inspiracija – ali ne bih tako olako abolirala ulogu države u svemu tome. Ta porodica je živela u deset kvadratnih metara. Moje kupatilo u stanu je veće. Čini mi se da je ovo samo vrh ledenog brega. Glad, beda i nemaština su svuda oko nas. Što materijalna, što moralna. Sram bilo komšije, ali i državu koja već godinama brižljivo neguje koncept koji promoviše sebičnost kao obrazac ponašanja.

    • ne znam odakle da krenem, što ti kažeš: da li je kriva država što joj vojni činovnik troši penziju u 10kvm, da li nemoć društva da prepozna nesreću i odreaguje na nju na vreme, da li sistem koji nas je naučio da se ne mešamo u tuđe brakove na ovaj način, ali da je sasvim legitimo da olajavamo na sva usta.
      zakazali smo kompletno svi.

  7. sve je to strasno sto se dogodilo ali ne razumem zasto bi pojedinac bio odgovoran zbog toga.Ako je neko odgovoran onda su to socijalno stambene ustanove koje su na vlasti trenutno.

  8. Nedostaju mi reci da kazem sta osecam.
    Koliko je to ocaj bio, a nevidiljiv, zar je moguce?
    Cudan smo mi narod i ne verujem da tu ima promena..

  9. Опет ћу рећи: Не знам знам зашто мене да буде срамота јер је неко нервно лабилан? Штавише, шта је Србија ту крива?

  10. Naravno da sve polazi od individualne odgovornosti. Zbog sebe i svoje porodice uvek i u svakoj situaciji treba reagovati bez obzira na reakcije okoline. A u kakvom okruzenju zivimo dovoljno nam govore o tome ove tragedije koje se svakodnevno desavaju. Sto se drzave tice, vecina njih stiti samo kapital i nista vise…

  11. ovo sto cu sad napisati nema ama bas nikakve veze sa ovom tragedijom koja se desila ali ima jednu drugu poruku a ona je KOME se obratiti za pomoc, Kome kad niko ne radi svoj posao ili je to niciji posao. Moja kuma je imala incident na jednoj planini ispred apartmana sa momkom koji je prolazio sa psom rase doga. Elem, njen sincic od 5 godina prokomentarise mama vidi kolika dzukela (inace taj termin niko ne koristi u kuci) niti imaju bilo sta protiv pasa, tacnije imali su jednog. Momak od dva metra , celav i nabildovan se sagne i pocne da ga trese i vice_ Dzukelo jedna, ti si dzukela, jebo te ko te vaspitao itd. Naravno majka izadje iz apartmana i pocne da se raspravlja sa njim odakle mu uopste pravo da vice na njeno dete da bi on i nju izvredjao, gurkao i na kraju pljunuo u lice. Ona zatim poziva policiju koja dolazi na lice mesta , isprica im dogadjaj i upita ih kako mogu da je zastite od nasilnika mozda ce se ponovo vratiti, a oni joj na to kazu gospodjo ne prodajemo mi ves masine da dajemo garancije, Izmedju ostalog su rekli da on voli svog psa pa se malo unervozio. E ali epilog ovog nemilog dogadjaja tek prestoji jer je ona pozvana na sud kao okrivljena za narusavanje javnog reda i mira. A sta kazete sada da li da se covek mesa i u svoja posla. Izgleda da i kad branis svoje dete u ovoj drzavi ti si kriv, a kamoli tudje

    • jako veliki problem, gde niko ne radi ono što bi trebalo.
      ali baš zato ne bismo smeli da okrećemo glavu, nego da na sva usta prijavljujemo svo nasilje kojem svedočimo, jer na to ne mogu da odmahuju rukom oni iji je posao da nas od tog nasilja štite…

  12. Život me je uverio da rešenje uvek postoji. Mnogo je sela u našoj zemlji gde se mogu pronaći kuće za stanovanje bez bilo kakve nadoknade. I sama sam 8 godina u jednoj takvoj živela. Ali što neko ovde već reče, na selo niko neće.
    No, ovaj post govori o nečem drugom. Niko od nas ne želi da se meša u "komšijske probleme" . Volimo da ogovaramo, da virkamo i prisluškujemo, pa da posle o tome naveliko prepričavamo uz kaficu, ali da nešto konkretno preduzmemo to ne. Ne želimo da se mešamo, to je njihov život. I to je veliki problem.
    Opet na neki način razumem i zbog čega. Ima slučajeva za koje znam, gde je u porodici prijavljeno nasilje. Policija dođe, žena neće ni izjavu da da a ne da tuži supruga. Na tome se sve i završi. Nakon kratkog vremena priča se ponavlja. :( Niko tu ne može ništa da uradi. Policija i socijalna služba ne mogu ništa bez prijave.
    Međutim, to ne sme da nas obeshrabri, jer nikad ne znamo kome će upravo naša pomoć zaista da zatreba.

    • da, verkić, u pravu si za selo – onoliko je praznih kuća i dvorišta, samo niko neće da radi. svi bi u grad, centralno grejanje i kancelarije su privlačnije od loženja i staja.
      ne znam, ja sam ipak za ono: bolje prvi u selu, nego zadnji u gradu.
      mada znam da ne razmišljaju svi tako. nažalost.

      što se drugog dela tvog komentara tiče, istina jeste: okrećemo glavu, jer se plašimo da se ne umešamo. i tako načinimo još veću štetu, sebi ili onom drugom.
      plašimo se da će nas ismejati, kao što često urade: a šta vas briga šta radi komšija? pa to je njegova žena, može da joj radi šta hoće.

      a onda deca koja su rasla u takvim porodicama porastu.
      i u najvećem broju slučajeva izrastu u taj isti model ponašanja…

  13. Evo i potvrde da ljudi kojima je pomoc potrebna ipak je i traze. Samo treba gledati.. .http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=hyrv5mXgk2c

  14. Izmedju opcije da ti bude tesko i da ti bude nikako, razumem biranje druge opcije. Detence je srecom prezivelo.

  15. sandra? :)

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *