Kad komšija tuče ženu, to nije moj problem, jer ne tuče mene niti moju ženu. Kad tuče svoje dete, nije moj problem, jer ne tuče moje dete. Kad komšinica zapostavlja decu da bi gledala po ceo dan serije, to nije moj problem, jer nisu moja deca. Kad komšinica nema šta da skuva za ručak, nije moj problem što im nije zaradila. Kad skupljaju kišnicu da se okupaju, nije moj problem što im život nije naklonjen. Kad deca maltretiraju drugu decu, ona se samo igraju. Kad se odrasli tuku, oni su pijani kumovi, pa će se sutra već pomiriti.

Kad neko bude osuđen za seksualno zlostavljanje dece on je monstrum i svi se čude kako je to moguće, jer je on jedan fin i dobar čovek, mada, kad malo bolje razmislimo – sad nam je jasno što se stalno muvao oko dece i kupovao im koješta i vodio ih kojekuda.

Kad je neko u depresiji, kažemo mu da preuveličava stvari i da ništa nije tako crno kao što izgleda.

Kad neko oduzme sebi život, on je kukavica.

U Beogradu se danas desila strašna stvar: roditelji su odlučili da oduzmu život ne samo sebi, nego i onome kome su ga tek podarili.

Ne odlučuje se čovek tek tako da skoči kroz prozor. Još je manja verovatnoća da se dva čoveka odluče na taj korak u isto vreme. A na nivou statističke greške je verovatnoća da će se dva roditelja u istom deliću sekunde odlučiti na korak kroz prozor držeći za ruke svog skoro četvorogodišnjeg sina – i odmah to i uraditi.

Neko je nešto morao da vidi, nekom su se sigurno požalili. Neko je sigurno mogao da nasluti ono što se danas dogodilo.

Ali to nije bio njegov/njen problem.

Jer ono što je u komšijinom loncu nikad nije naš problem.

U Srbiji komšije znaju šta je ko imao za ručak, kad je Mara prala beli veš, ko je Žiki dolazio pre podne, dok je Persa na poslu i kome Juca nosi štrudlu. Ali se nikad ne zna da je Mara juče bila pretučena do krvi, da je Žika pijan premlatio i Persu i njihovo dvoje dece, da i Juca i njena ćerka nose drugačke rukave – prva, jer krije modrice od muža, druga jer krije modrice od mame.

Kako razmišljamo? Ako prijavim, pa sutra i mene on premlati?! Ma, i kome da prijavim, policija dođe, napravi zapisnik i ode. I, uostalom, to nije moj posao i moja briga, što nije pazila za koga se udaje?!

A onda roditelji skoče sa zgrade zajedno sa detetom, i to je briga države. Da, i ja sam to odmah rekla: Srbijo, stidi se!

Onda sam se setila koliko puta sam čula komšiju kako urla, ali bukvalno urla na svoju decu, koja plaču na sav glas dok ih on bije – i nisam ništa uradila. Osim što mu se ne javljam dok prolazim pored njega. Jako sam ga povredila, znam…

Sram da nas bude, sve redom.

Photo: http://api.ning.com