“Nova godina, Osmi mart, Prvi maj, Četvrti juli, Dvadeset deveti novembar – pa sad još i njegov rođendan! Pa vi, deco, stvarno morate da propadnete. Japanci imaju jedan jedini praznik – pa i tada rade!” To je onaj čuveni srpski citat kad god neko pomene neradne dane u Srbiji, i nove praznike koji se uvode. To je, takođe, i dokaz koliko smo podložni manipulacijama, jer apsolutno i bez zadrške verujemo – u ono što smo čuli u komediji. Filmskoj. Pre 30 godina.

U Japanu se praznuje: dva puta u januaru, jednom u februaru, dva puta u martu, jednom u aprilu, tri puta u maju, jednom u julu, dva puta u septembru, jednom u oktobru, dva puta u novembru, i jednom u decembru, što ukupno daje 16 (i slovima šesnaest dana) nacionalnih praznika. Uz sledeći dodatak:

Ukoliko državni praznik pada u nedelju, ponedeljak je neradni dan. Ukoliko dva državna praznika padaju sa neradnim danom razmaka, biće spojeni u tri neradna dana.

U Srbiji se praznuje: tri dana u januaru, jedan u februaru, dva dana u maju, plus Veliki petak i Uskrs – sve ukupno: 8 (osam) neradnih dana.

Toliko o Japanu i Srbiji glede neradnih dana.

Što je ovo važno za našu današnju priču? Zato što savršeno odražava stanje svesti prosečnog Srbina, koliko voli da ima pojma o svemu – a koliko zaista zna. I kome i koliko veruje.

A sada, tema (poslednjih par) dana: Biznis lekcija: Pogled iz kutije ili zašto ne vredite koliko mislite. Ukoliko, nekim suludim slučajem, niste pročitali tekst, molim da se prvo to uradi. Takođe, svoj cenjeni stav sam dala u komentaru koji neću ponovo navoditi – evo vam link pa čitajte. Ako mislite da ulazite u diskusiju, obavezno to uradite, jer sam taksativno navodila činjenice, i ako je neko raspoložen da se svađa sa mnom po pitanju mojih stavova, onda mora da zna i zbog čega mislim to što mislim, a to je:

Sistem je kriv.

Isti taj sistem zbog kojeg je srpski san: “da je meni da se uvalim u neko Javno preduzeće, pa da vidiš uživanja”, uz obavezno “ne mogu oni mene tako malo da plate, koliko ja malo mogu da radim”. Dalja objašnjenja ovog stava su u komentaru, i ne bih se ponavljala. Ono što ću ponoviti, jer smatram da je važno, je sledeći komentar, proširen i dopunjen tamo gde je bilo potrebno:

Jesam li ovo samo ja, kao žena od 30 godina i potencijalna buduća majka, koju su na svakom mogućem razgovoru za posao pitali kada planira da ostane trudna, i koja nikada – a samo zato što je žensko, i odgovorno tvrdi da je samo i isključivo zbog toga – nije dobila ugovor na duže od 3 meseca, shvatila poentu oba teksta, i Ivanovog, i Mađarevog?!

Nije problem u trudnicama, ljudi, pobogu, pa jeste li stvarno slepi kod očiju? A još je manje problem u ljudima preko 50 godina.

Problem je u zloupotrebi toga!

Problem je što prosečan privrednik ne može finansijski da podnese da ima ma i jednu radnicu koja je na trudničkom/porodiljskom, ne zato što drži nečije mesto, već zato što drži nečiju platu. Ovo sranje koje nazivate našom državom ne ume da pomogne ni sama sebi, a kamo li vama, meni!

Postojeći penzioni sistem je preko 20 godina potpuno neodrživ, gde se iz trenutnih primanja putem doprinosa vrši isplata penzija – dok je na jedno zaposleno lice čak 6 (ŠEST!) izdržavanih lica! (Da objasnimo ovo brojkama: prema poslednjem popisu, u Srbiji je ukupno 7,1 miliona stanovnika, od kojih je u radnom odnosu 1,75 miliona. Jedan zapeta sedamdeset pet miliona ljudi izdržava svih sedam zapeta jedan milion ljudi.) Prosečna plata je ca. 35k din, doprinosi na to su (da zaokružimo za potrebe ove priče) 20k din. i tih DVADESET HILJADA DINARA TREBA DA POKRIJE ŠEST IZDRŽAVANIH LICA. O čemu pričamo mi?! Pa koje pravo da ima trudnica, kako da dobije svoja prava od države?!

Iz kojeg džepa da joj država pomogne, i njoj i njenom poslodavcu, kad mora da isplati penzije za 1,6 miliona penzionera? Izvinite što poredim mladost i starost, ali – penzioneri, da vam objasnim, su ljudi koji su radili minimum 15 godina, i od čijih se primanja redovno izdvajalo za doprinose za zdravstveno osiguranje, penzioni fond, poplave, zemljotrese, elementarne nepogode, pomoć Kosovu, pomoć Crnoj Gori, pomoć Skoplju. Radili su ceo svoj život, da bi otišli u zasluženu penziju, poklonili su i po 35 godina tom jednom preduzeću, da bi se danas otimali za sopstveni dinar. Jeb’o vas sistem.

A ako ne može država da garantuje trudnici – a morala bi! zato se i ubiraju porezi, to se zove finansiranje države – da će dobiti sve ono što joj kao zaposlenoj ženi čiji su doprinosi redovno bili uplaćivani pripada, zašto onda i ko očekuje od poslodavaca da joj garantuju radno mesto?!

Razumete li vi da ne može biti kriv poslodavac što mu nije isplativo da zaposli trudnice?

Poslodavac nije socijalna ustanova, jebi ga, žao mi je što vam kvarim iluzije, ali jedan vlasnik kompanije nije pokrenuo istu da bi vama ili meni bilo bolje – nego da bi on bio uspešan, da bi stvorio nešto. A kako da stvara kad mora da se bavi humanitarnim radom? Kako?!

Kako da neko zaposli čoveka kojeg ne sme da otpusti? Je l’ to vama normalno? Je l’ biste prihvatili ponudu za posao gde vam poslodavac kaže: garantujem ti samo da ćeš raditi punih 8h svaki dan? Znači, koliko god da je radnik loš, da zabušava, da upropašćava čak firmu (i pri tome ne mislim na javna preduzeća i velike kompanije, nego upravo privatnike i MSP, koji su najčešće na udaru i prozivkama) – poslodavac nema pravo da ga otpusti – samo zato što je na listi zaštićenih životinjskih vrsta.

Paradoks sa kojim se sureću Rumuni iz Karpatskih sela: ne smeju da ubijaju medvede koji ubijaju njih, jer su medvedi pod zaštitom EU.

Ali, da vam kažem nešto: nisu ni javna preduzeća socijalna ustanova – pa ipak se ponašaju tako, ali samo prema odabranima. Ali, ko je tome kriv? Pa sistem!

Da vam objasnim nešto iz osnova ekonomije: moraš tržištu da ponudiš robu/uslugu, kako bi imao materijalnu korist. Šta srpska privreda nudi tržištu? Administraciju.

Kakvu dodatnu vrednost stvara administracija?

Lepo je to što ste zamislili da svi radimo u javnim preduzećima i državnim firmama – samo ste malo omašili vek.

Tito je umro. Pre tridset i dve godine!

To što vas poslodavac izrabljuje, što ne dobijate plate – a ipak idete na posao (?!), što zakazujete pregled kod lekara opšte prakse nedelju dana, a specijalističke preglede mesecima unapred, nije vam kriv niko drugi do – vi sami.

To što školstvo nije besplatno, što je cena studiranja na privatnim i državnim fakuletima ista, što imamo sve više diploma, a sve manje zaposlenih – nije vam kriv Mišković, Beko, Kostić i ko već.

To što se trudnice preduzetnice duplo oporezuju, nije kriv uticaj Meseca na plimu i oseku.

Sistem – to je skup mnogo pojedinaca povezanih u jednu celinu.

Sistem – to si ti.

Sistem – to je ono što je srušeno Petog oktobra.

Sistem – to je ono za šta ćeš da glasaš ovog proleća.

Nemoj posle da bude da su krivi privatnici.

Je l’ ti treba nešto? Izvoli – bori se za svoja prava!

Među prijateljima imam šest devojaka koje su gastarbajterke. Sve su visoko obrazovane, lepe i pametne. Nisu sedele i čekale da im se pokloni posao, spakovale su se i otišle. Među njima je i jedna koja je zaista mnogo vezana i za ovu glupu državu (i voli je daleko više od mene, onako iskreno, patriotski – i pre nego je otišla!), i za svoje roditelje, i za sve svoje prijatelje. I ipak je otišla. Bori se za sebe i svoja prava.

Među prijateljima imam i devojke i žene koje aktivno traže posao, rade na sebi i žele da uče i dalje. Njima redovno šaljem sve linkove, sve oglase za posao, uvek ću ih preporučiti i uvek ću biti spremna da kažem: Da, zaposli nju – jer se trudi.

Meu prijateljima imam i devojke i žene koje su vlasnice sopstvenih firmi. Od njih učim.

Među prijateljima imam i devojke i žene koje su nezaposlene i besne na ceo svet. Njih sam prestala da doživljavam kao dovoljno intelektualno razvijene onog momenta kad su mi, na moje: ‘Alo, bre, pa je l’ ti misliš da sam ja išla u sve one silne škole da bih krojila papuče? odgovarale sa: Ali to si ti, ti si borac. Ja nisam.

Ovo je slobodna država, u kojoj svako ima pravo da radi ono šta poželi: imate pravo da budete privatnici, a imate i pravo da budete političari.

Ako vam se ne dopada sistem – izvolite, šta čekate?! Koji izgovor ćete sad naći?

Pošto znam da niste otišli na moj komentar i pročitali ga, kopiraću jedan, najvažniji, deo:

I uvek dođemo do onoga: ko hoće, nađe način. Ko neće – nađe izgovor.

Ove rečenice se pogotovo setim svaki put kada u Leskovcu prođem pored tzv. Kopi centra. Udruženje paraplegičara Leskovca zapošljava svoje članove u kopirnici (štampanje, kopiranje, prekucavanje itd.).

I? Koji je onda izgovor?

“Ako vam je dobro – onda ništa.”

Photo: http://1.bp.blogspot.com