U časopisu Ekonom:east (15.03.2012.) pročitah dosta zanimljiv članak u vezi sa reformom poreske politike. Već se uveliko najavljuje (sa nekih strana čak u vidu pretnje) povećanje PDV-a, čak sam i sâma već puta ulazila u priče o tome, a činjenice koje u tekstu iznosi Alexander Grunauer (vođa projekta u Nemačkoj organizaciji za međunarodnu saradnju GIZ) podržavaju stav koji sam iznosila prilikom tih razgovora. Iz tog razloga, a poštući sva prava časopisa da članak ne stavlja javno dostupnim na svoj portal emg.rs na Internet, iz njega prenosim samo najvažnije citate. Ceo magazin je dostupan na prvom linku, u elektronskom izdanju.

U Srbiji su još pre skoro godinu i po dana otpočete priprene za reformu poreskog sistema. U studiji koju smo uradili sa grupom autora konstatovano je da je porez na dobit od 10% praktično najniži u Evropi, kao i da je potrebno ispitati mogućnosti različitih izuzeća koje sadašnji zakon dozvoljava. PDV i porez na imovinu su ispod, dok je opterećenje na zarade iznad evropskog proseka. Predloženo je da se umesto sadašnjih 65 dinara na svakih 100 dinara neto zarade, smanjenjem na ime poreza i doprinosa plaća 47 dinara. Kao i povećanje stope PDV-a sa 18 na 22%.
Građane političari ne bi smeli plašiti u svojim predizbornim igrarijama povećanjem PDV-a, niti ga koristiti kao sredstvo političke borbe. Ova država uporno vodi socijalno-populističku politiku, umesto realno-ekonomske. Penzioni sistem je u rasulu, ali se zbog političkih koalicija i podrške očuvanju vlade rade ustupci koji ni u bunilu ne bi smeli biti dozvoljeni. U jučerašnjoj emisiji Upitnik (pogledajte/preuzmite sa RTS1Ivan Andrić (potpredsednik LDP-a, al’ totalno nevažno za ovu priču) je rekao

Ono što kod nas je problem, to je struktura ljudi koji primaju penzije (…): 23% isplata PIO fonda su invalidske penzije. (…) To znači da je Srbija zemlja u kojoj je većina zaposlenih radila na minskom polju, pa je 1/4 nas otišla u invalidsku penziju.

i zaista, oči kopa očitost malverzacija koje su tu morale biti načinjene. Kao uporedni primer može da posluži studija zemalja članica Evropske Unije u korišćenju naknada za invadititet (penzija i benefita) rađena 2006. godine, gde ukupan broj onih koji primaju naknade te vrste (dakle, i penzije i ostale naknade po osnovu trajnog ili privremenog invaliditeta) ne prelaze 11% – koliko je u Mađarskoj (link  za preuzimanje izveštaja).


O penzionom sistemu Srbije bi se mogla knjiga napisati, pa ću se ovaj put zaustaviti ovde, i nastaviti osvrtom Alexandera na položaj preduzetnika i malih preduzeća u penzionom sistemu:

Daleko najveće opterećenje, a ono posebno pogađa preduzetnike i mala preduzeća, je na ime poreza i doprinosa na zarade. (…) Dodatno na to dolazi i taksa za isticanje firme (firmarina). U sumi, to znači da je legalno poslovanje skupo. Da bi se legalno poslovanje stimulisalo, i bolje se borili protiv sive ekonomije, predlažemo da se zarada poreski rastereti dok se u istoj meri povećava oporezivanje imovine.

Naopakost poreskog sistema Srbije Alexander dalje jasno obrazlaže na sledeći način:

Danas, u poreskom sistemu Srbije zapošljavati je skupo – posedovati jeftino, proizvoditi je skupo – posedovati jeftino, posedovati zemlju je jeftino – obrađivati zemlju skupo, poslovati nelegalno isplativo, dok je legalno nekonkurentno. (…)
Zemljište koje ne generiše prihod, koje se ne obrađuje, mrtav je resurs. Samo zemljište koje je u funkciji prihoda donosi ekonomski prosperitet i bogaćenje lokalne samouprave i njenih građana. Porez na imovinu se ne može ni izbeći, ni sakriti. Plaćaju ga svi. Jednostavan sistem po kvadratnom metru zemljišta, zavisno od zone i namene zemljišta. (…) Porez na imovinu stimulište upotrebu i/ili promet nepokretnosti. Ne isplati se držati poljoprivredno zemljište obraslo u korov. Ne isplati se držati zapuštenu lokaciju u centru grada koju niko ne koristi.

I, eto, dakle čitave mudrosti reforme poreskog sistema Srbije:

Neprihodovanje od zemljišta treba, sa poreskog stanovišta, da bude skupo, a zapošljavanje i rad treba da budu jeftini. To su osnovni preduslovi za razvoj i poboljšanje ekonomskih uslova u društvu.

Ali, ne. Najlakše je obećavati redovne penzije, ukinuti PDV na bebi-opremu, pričati o stabilnom kursu dinara i nepromenjenom iznosu PDV-a. Al’ to je lako pred izbore. A za posle…
Iskreno, ja se nikada ne bih usudila da se kandidujem na ovim izborima. Ne daj Bože da pobedim, sačekalo bi me da kažem narodu najzad da Kosovo odavno nije Srbija, da je trenutni penzioni sistem krivac što nema više ulaganja od strane države, jer se sve pare troše na isplatu tih primanja, niti bih znala kako da glavu sačuvam od raznih tajkuna i vlasnika koječega kad im saopštim da bi trebalo povećati PDV, ni kako da se sačuvam kuke&motike kad im kažem da moraju da plate porez na njive koje stoje zaparložene, jer je vreme jeftinog zemljišta prošlo i ne mogu da imaju i dalje svoj Petrovića zabran, samo da bi unucima ostavili ‘iljadu jutara zemlje, s kojom ovi dalje ne smeju ništa, jer se đedovina ne prodaje!