Obećala sam da ću vam objasniti koju sam to sličnost pronašla između jedne ovako umiljate, a presmešne životinje i jednog tako divljeg, a pretužnog naroda.
Neću vam opisivati Prase
, zato je tu slika.
Prase sam dobila kada je već imalo koju godinu, ali su mu ostale usađene neke navike, koje nikako nisam mogla da promenim, ma šta radila. Recimo, jedna od stvari koja mi je, zapravo, najsmešnija kod Praseta je što, kada je gladan, pokušava na sve načine da skrene pažnju na sebe. Ako nisam u sobi, onda će cvileti do besvesti. Ako sam mu u vidokrugu, podigne se na zadnje nožice, uhvati zubima jednu specifičnu žicu na kavezu i – drndari je do besvesti! I to nastavlja čak i ako mu otvorim vrata kaveza, kroz koja zna da može da izađe kad god poželi – nikada to nije uradio.
Kada ga isteram napolje da promenim piljevinu, čim sipam novu uskače nazad.
Kada mu je dosadno i traži moju pažnju, izbacuje piljevinu iz kaveza.
Kada u hranilici ostane samo ono zrnevlje koje ne voli da jede, ubaci po koji braon klikerčić unutra, čisto da mi da do znanja da je vreme da mu dam novo.
Srbi su vekovima bili pod vlašću drugoga. Poprimili karakteristike robova, usput još poneki običaj, ali su, generalnogledajući, ostali dosledni svojim najduže praktikovanim navikama.
O, koliko se samo naširoko i naveliko u Srbiji pričalo kako u njoj neće ostati nikoga kada nam “skinu” vize!
Koliko je samo Srba iz podjednako tužnih razloga otišlo iz svoje zemlje, a neprestano gledaju čežnjivo u nju, čekajući da se promeni piljevina, pa da se vrate – i naprave ista govna.
Koliko je samo gladnih, žednih, željnih svega koji galame samo dok ih niko ne gleda, a kad neko i obrati pažnju, dohvate tek jednu žicu kaveza da lupaju o nju.
Jedino po čemu se moje morsko prase zaista razlikuje od Srba je – nikada neće jesti ono što je već prošlo kroz njegov digestivni trakt.
Otvoren vam je kavez, braćo i sestre Srbi, zašto i dalje grizete tu istu žicu?!
Još uvek niste na slobodi.
Mislite o tome.
Lepo recheno, izuzetno depresivno, ali ipak na zalost, potpuno istinito.
ah, tužna je sudbina nas morskih prasića ;)
Srbende iz unutrasnjosti ili gasterbajteri, treceg skoro da nema…
nažalost, Milice..
АХ, још увек се не сналазим овде. Дакле, пријазно ме изненађујеш Зму! :)
ih, Marija, veteran sam ja :)kad sam ja počela da pišem prvi blog, neki današnji blogeri su učili tek da pišu svoje ime ;) hvala :)
takodje, da ne kazem +1 :)
Ma не тиме што си блогер, него својим ставовима :)
ahahahah zaista?? što to? sad me baš zanima odgovor
Па пре фејсбука и овога, имала сам утисак да си арогантна, малоумна плавуша. Али очигледно нисам била у праву ;)Испаде врло интелигентна девојка!
hahahahaha koja si ti kraljica :)))
Znaci predobar tekst :)
:)) hvala puno
Hm. So true, so sad."Mi" smo ti kao ptičice. Vreme je da napustimo svoje gnezdo, ali problem je što nas niko nije naučio da letimo. Mislim, verovatno da bi i umeli da letimo, ali nam je frka. Draži nam je smrdljiv kavez koji znamo od "Velikog Nepoznatog Tamo Negde".Ili, kako bi se Jelenče iz Radovana III poetski izrazio, "Pokušavam da poletim, mašem granama / ali moji koreni su duboko u ovoj posnoj zemlji / i ne znam da li će neko čuti moj krik!"
a možda i ne moramo da ga napuštamo. verujem da bi bilo dovoljno da ga, za početak, očistimo. priznamo da je prljav i zapušten i sredimo ga taman, eto, toliko da nam ne smrdi…
…poslednji komentar pre mog potpisujem.
a da ne spominjem koliko smo skloni da se pokakimo sebi u tanjir, kada nam se nesto ne svidja :)
Žalosno i istinito. Gledam svakodnevno neke koji samo cvile i nikako da krenu. A nije da ne mogu i da nemaju gde.