Nekoliko dana već ima kako sam kupila Fidelinkin beli hleb (neki drugi put ćemo o mojim navikama u ishrani) i videla da je na papirnatoj kesi u kojoj hleb stoji odštampano ovo: Mnogim ženama je nasilje svakodnevni hleb.

Koliko god bila teška činjenica da je ispisani tekst bolna istina, sama ideja me je svakako oduševila. Nije lako odlučiti se i prijaviti manijakalnog, emotivno osakaćenog siledžiju kome je jedini način iskazivanja emocija sila pesnice. A hleb se kupuje svaki dan. I kada svaki dan bude čitala da postoji negde neko kome je stalo, neko ko možda može da pomogne – javiće se. Tako bi barem trebalo…

Zašto zlostavljane žene ćute?

Zato što se plaše. Zato što kažu majci, pa ih ova ućutkuje: Sramota je biti raspuštenica! ili Sama si birala! Zato što nemaju gde da odu. Zato što ne znaju za bolje. Zato što veruju da ih psihopata voli. Zato što veruju da je to sve samo prolazna faza. Zato što imaju decu. Zato što su bile zlostavljane i kao deca. Zato što ih je sramota da priznaju nekom.

Zato je što je na Balkanu sramota samo po sebi biti žensko.

Razume se da će da te bije. Pa zaslužila si, sigurno. Nisi skuvala dobar ručak. Veš nije opeglan i mirišljav. Deca su musava. Kuća je prljava. Ne širiš noge čim on namigne. Nosiš suknje. Šminkaš se. Zapustila si se. Ideš kod mame na kafu. Nije mu prošao tiket na kladionici. Nije bila plata. Povećan je porez. Skočio je kurs evra. Ne može da mu se digne. Dobio je otkaz. Dete je dobilo lošu ocenu.

I jeste, ko ti je kriv kad ćutiš i trpiš? Trebalo je da budeš rođena emancipovana. Ko ti je kriv što ne znaš za bolje?! Umesto da se boriš za sebe, da ustaneš u svoje ime, ti skupljaš snagu i čekaš nove batine! Jeste, dakako, sama si kriva. Uzmi tu decu i idi negde, vidiš šta je sigurnih kuća! Tamo te čekaju latice ruža posute po podu, vrela i mirišljava kupka svako veče, crnac sa palmom i crnkinja s koktelima.

Jeste, o, preuzvišene snažne žene, vi nikada ne biste dozvolile da vas neko maltretira! Vi biste ga istog momenta ostavile, možda i same izlemale. Vas nikada niko nije povredio, ni fizički ni psihički, jer vi to niste dopustile. Nikada niste bile prevarene, niti jednu noć niste provele plačući pored otvorenog prozora, osluškujuči korake i čekajući onaj tako poseban zvuk njegovih. Ma, vas nikada niko nije rasplakao, nije vam priznao da vas je prevario, niste mu oprostile. Nije se miris tuđe žene mešao sa vašim na njegovom vratu. Vi nikada niste patile.

Ne boli samo fizički udarac, nisu modrice ono što se najteže sakrije i najsporije zaceli. Strašnije je i mnogo više poražavajuće poniženje koje se oseti. Osećaj bezvrednosti. Kada ti nanosi bol onaj kojeg voliš, i svim se silama sveta trudi da ti dâ do znanja da si sama kriva! što je on morao svoje nezadovoljstvo da iskaže na taj način.

Nemojte uvek osuđivati. Ako ne umete da pomognete, nemojte ni odmagati.

Bolje im kupite hleb.

Mislite o tome.

[DODATAK: Novi broj autonomnog ženskog centra je 011/266-2222]