ili: Zmua ume da prizna da je pogrešila.

Kada sam prvi put videla naziv fan stranice Škola Bloga, na glas rekoh: WTF?! Pa ili znaš da pišeš ili ne. Kakva sad škola bloga?! Onda otvorim stranicu, krenem da čitam:

Škola bloga ima za cilj da kroz seriju predavanja i praktičnog rada osposobi polaznike, da samostalno uređuju i vode vlastiti blog, uspešno ga promovišu i grade svoju prepoznatljivost na internetu.

 

OK. Ima smisla ako su u pitanju korporativni blogovi, treba to umeti voditi. Ali lični? Pa valjda je to zato i lično, da piše ko šta hoće, kako hoće i kada hoće. I čitam dalje. I vidim bold, ne mogu da ne vidim:

Predavanja će se održati u prostorijama Gradskog Odbora G17 PLUS NOVI SAD, Bulevar Mihajla Pupina 3/3.

 

Kucam u afektu, vrlo često. Retko mi se dešava da se, doduše, zaletim ovako kako sam tada, i da se pomračim tako kako sam tada. Ne čitam dalje, tvitnem besno. Trgne me SadClown. Shvatim da sam posle mnogo vremena rekla nešto, a da nisam bila upoznata sa svim činjenicama.

Imam, zapravo, veliki problem sa rasuđivanjem kada je u pitanju sve iza čega stoji bilo koja politička partija. Zaista je lepo kada političari žele da učine nešto za svoj narod, pogotovo na lokalnom nivou, ali ja i dalje imam problem sa shvatanjem da li to rade iz političkih ili malo lepših pobuda. Imam problem i kada uradim nešto humanitarno, da li da podelim to sa drugima, ili da ćutim. Da li se hvaliti i podstaći možda druge da rade isto, ili ćutati i tako izbeći moguće pogrešno razumevanje?

A onda razmišljam, ceo naredni dan, koliko sam možda interesantnih projekata propustila samo jer su bili ideja neke političke partije, ili ih je neka podržala, ili slično.  O koliko sam se ideja ogrešila? Ljudi?

Optimista kakva jesam, razmišljam da možda tamo negde neki političar sedi ovako kao ja, obična, najobičnija građanka, pa misli: ako predložim ovo, oni će me ismejati i reći će da hoću da prikupim sebi poene, da radim to iz lične koristi. I misli on tako, misli, i ne uradi ništa. Bolje da se ne trpam ja tamo.

Možda ipak ne treba potpisivati uplatnice u humanitarne svrhe kao NN Lice, nego reći jasno i glasno: Da, to sam ja uradio/la! Pogledaj, ako mogu ja, možeš i moraš i ti!

Zašto ovaj blogpost tek danas, nedelju dana kasnije?

Gledaćete me 12. marta na Novosadskoj TV kako pričam o svom blogu (dobro, gledaćete snimak na YT koji dan kasnije). Jedno od pitanja o kojem je bilo reči jeste tehnička strana održavanja bloga. I koliko je pismenost važna. I koliko je truda potrebno oko bloga. I dalje tvrdim da neko ili zna ili ne zna da piše. Pomoć je potrebna korporativnim blogerima, oni koji bi trebalo da predstavljaju privredni subjekat. A lični blog? Lično si ili zanimljiv ili ne.

Danas sam vodila zanimljivu prepisku, a opet u vezi sa blogom. I opet kažem – pa, ili znaš da pišeš ili ne. Dobijem odgovor da sam surova. Možda. Ali te niko ne može učiti da pišeš, ako ne umeš. Isto kao što ja do sutra mogu da sedim i crtam nečije lice, uvek će mi nedostajati ona finesa koja se zove talenat. Dobro, nastavlja se prepiska, pisanje ili znaš ili ne znaš, ali kako deliti, održavati, koliko vremena uložiti?

Eto, Zmua, zašto Škola Bloga, pa makar i u prostorijama političke partije, ma nek je i u kabinetu Predsednika lično. I nek Predsednik pobedi na sledećim izborima samo zahvaljujući toj Školi Bloga. Neko je nešto uradio za silna pitanja jednog običnog čoveka. Pa makar i u vezi sa tim tolik prostim stvarima kao što su lični blogovi. Pa makar i tek toliko što je oslobodio svoje prostorije.

I, opet, moram da dodam nešto, nisam sigurna da li je to dobro ili loše: da nisam videla da je Mooshema predavač, ko zna, možda bih hejtovala još koji dan, a ne razmislila odmah. Jedini blogovi koje sam pročitala od korice do korice jesu upravo njen, i blogovi Dragane ĐermanovićDebeljuce. Pratim ja sve vas, neke od ranije, neke počeh tek skoro, ali sam retko gde išla post za postom, dan za danom, i pročitala 200+ članaka. Sigurno je najbolji potez pročitati šta su napisali u svakom od tih postova, ali ima smisla slušati ih šta o tim svojim pisanjima imaju da kažu.

Jednom sam vam napisala da mi nije problem da promenim mišljenje, ukoliko dobijem dovoljno dobre argumente za to.

Za one koji su ovaj post videli ma kako drugačije od onoga što je napisano, koji traže moje političke poene i smatraju da je isti napisan iz tih razloga – unfollow, da se raziđemo kao ljudi.

Od sad potpisujem svoje humanitarne priloge.

Mislite o tome.