Srbija, februar 2011. godine. Prosvetari su u generalnom štrajku, zapravo, potpuno ilegalnoj obustavi rada (da bi se to što rade zvalo štrajk, moralo bi biti po Ustavu, zakonima, podzakonskim i još po kojim aktima, a pošto nije, pst). Nezavisni sindikat policije je u štrajku. Srpska napredna stranka zakazala je Buđenje Srbije, pardon, Буђење Србије, za 5. (i slovima peti) februar. Pridružiće im se huligani i navijači, zapravo mirna, tiha i fina deca, samo malo besna na državu. Ide proleće, valja se obuti kako treba, taman stižu novi modeli patika u izloge.

U istoj toj Srbiji, istim tim ljudima komšije su rudari. Idu na posao po mraku, silaze u svoj lični Had iz kojeg se možda hoće, a možda i neće vratiti, odrađuju hleb sa sedam kora, ako je sreće vraćaju se kući po mraku i svakog prvog do petog u mesecu dobiju u proseku oko 30,000 dinara.

Trideset hiljada dinara.

U proseku.

Težina njihovog posla može da se dočara ekonomski-socijalno  na sledeći način: pola godine radnog staža rudara računa se kao godinu dana rada molera, bankara, trgovca.

Rudari ne štrajkuju. Zapravo, tražili su samo da mogu da idu u penziju sa 40 godina života, jer zbog beneficiranog radnog staža mnogi već tada steknu uslove za penziju.

Rudari na smenama jedni drugima kažu – Srećno! Ne sapliću se međusobno, ne podmeću noge jedni drugima, ne pakoste.

Ovde ne sme biti grešaka, one se plaćaju glavom. Zato je poverenje koje imamo jedni u druge ključno za preživljavanje u rudniku – kaže Dejan Šerbanović, radnik na podzemnim radovima.

Rudari ne štrajkuju. Njima je dosta 30,000 din. Trideset hiljada dinara. U proseku.

Ne žale se na svoj posao.

Treba raditi, i to brzo jer vreme ne čeka. Naučili smo da budemo obazrivi i da ne odustajemo čak i ako nešto krene naopako. Uslovi za rad su teški, ima dosta prašine, a u pojedinim hodnicima manje provetrenosti, ali je najbitnije da sva mehanizacija radi i da smo sigurni. Vodimo računa da se ne povredimo prilikom bušenja, da ne daj Bože dođe do zarušavanja podzemnog hodnika i da se deo stene ne obruši nekom od radnika na glavu, i to jeste težak i odgovoran posao. Istovremeno je neverovatan izazov i želja koju slede rudari u potrazi „za nekom tonom više“. A kad se izađe na površinu , lakše se diše. – započinje priču  dvadesetjednogodišnji električar, Marko Nikolić, koji samo nakon godinu dana rada u rudniku posao zna u prste.

Za rudare ima posla, nema ih puno u Nacionalnoj službi zapošljavanja. Prosvetara mnogo, prekobrojni su profesori, nastavnici, učiteljice.

Rudari ne štrajkuju. Vole svoj posao, međusobno se potpomažu.

Pa sram ih bilo!

Zašto oni da vole svoj posao i da idu rado na njega i da viču jedni drugima Srećno! i da budu zadovoljni sa svojih 30,000 din (trideset hiljada dinara) (u proseku)?!

Sve rudare poslati da rade u školama! Da vide oni kako je decu vaspitavati! Neka vide kako je ustajati u 6, počinjati čas u 7:15h, imati pauze na svakih 45 minuta, raditi od ponedeljka do petka četrdeset časova, imati prolećne, jesenje, zimske, letnje raspuste – i sve to za pišljivih 35,000 din (trideset pet hiljada dinara) (u proseku)! I još tu decu da vode na izlete, ekskurzije, zimovanja, letovanja! Sve rudare poslati u škole, za katedre!

Sve prosvetne radnike poslati u rudnike! Pa ne može jedan rudar biti pametniji od prosvetnog radnika, ne?!

Ako je rudaru dobro, mora biti dobro i prosvetaru.

I, eto rešenja.

Mislite o tome.