Obzirom da su komšije ne baš lako promenljiva kategorija ljudi oko nas, nije uvek lako izboriti se sa njihovim potrebama i navikama koje su vrlo često potpuno drugačije od naših. Ovde posebno mislim na navike u spavanju – neko spava u potpunoj tišini, nekom ne smeta ni buka obližnjeg gradilišta. Znate ono, taman se lepo raspričate sa društvom, kad zvoni neko besan u pola noći, oko 21h, i kaže: Može li to malo tiše, mi bismo da spavamo?!

Dakle, kako objasniti komšijama da nismo svi isti i da postoje drugačije potrebe i navike od njihovih? Lista nije ni hronološka, ni bilo kakvom drugom redosledu. Nije potrebno, ali je moguće, upotrebiti svaki od predloga; zapravo, za neke komšije ćete biti prinuđeni verovatno da i sami izmišljate nove akcije.

Hvala puno na inspiraciji i idejama Goranu, Nađi, Tamari, Sneži i Milanu – čiji je doprinos ovom tekstu najveći.

Čuje se zvono, sledeći korak je vaš:

  1. Namažite lice kečapom i otvorite vrata potpuno ozbiljni: Izvolite?!
  2. Uzmite najveći nož i ližite oštricu polako. Mole se nespretni ljudi da ovo ne pokušavaju.
  3. Besno otvorite vrata: Mislim da je krajnje vreme da prestanete sa tolikom bukom!
  4. Namažite se crnim i crvenim krejonom po licu, držite pileću nogu u ruci i nasmejano recite: Samo izvolite, imate zakazano, je l’ da?!
  5. Pre nego što komšija/komšinica išta kaže, recite uspaničeno, polutihim glasom: Komšija, je l’ i vama neko krade leševe iz podruma?

Svi smo mi drugačiji, u različito vreme ležemo, ustajemo, jedemo hranu sa manje ili više soli, ulja, šećera. Neko je glasniji, neko tiši. Neko vodi ljubav strastveno, neko nikako. Imajte obzira jedni za druge, razumite i da nije lako imati 80 godina i biti sam na svetu, i da nije lako imati 20 godina i život pred sobom.

Imam godina koliko imam, živela sam na 8 različitih adresa. Na svakoj je neko makar jednom došao da me opomene – verovali ili ne, samo jednom je to bilo zbog muzike, a sve ostalo je bilo, opet, verovali ili ne – zbog smeha.

Komšinice, može taj smeh malo tiše?!

Svaki put sam odgovarala jednom istom rečenicom: Jadan je život onoga kome nečiji smeh smeta.

Nikada se nikom nisam žalila ni na šta. Ne razumem u kojem to paralelnom univerzumu neko ne može da se suzdrži od prigovaranja zato što neko nešto slavi? Pri tome, jednu scenu ne zaboravljam. Maskenbal-rođendan, starija sestra od slavljenice obučena kao mlada – ali nema greške da se ne primeti da je to što predstavlja maska. Zvone panduri na vrata, ona otvara, tako obučena kao mlada, nasmejana, i dobije: Molim Vas, Vašu ličnu kartu, komšije se žale na galamu. Nikog drugog od nas nisu videli u tom momentu, samo jednu mladu u belom, kojoj su najopuštenije saopštili da bi trebalo da utuli slavlje, jer se komšijama prispavalo u 23h. Subotom.

Mislite o tome.