Komentar o filharmoniji

//Komentar o filharmoniji

Komentar o filharmoniji

…koji to, zapravo i nije. Ne moram da u uvodu objašnjavam zašto se mnogo priča o Beogradskoj filharmoniji i Ivanu Tasovcu ovih dana. Za slučaj da ste prethodnih mesec dana proveli u apsolutnoj izolaciji, onda prvo pogledajte Hvala što ne dolazite i Izjavu Ivana Tasovca. Svoje mišljenje o ovome ću zadržati za kraj teksta (što ne znači da bi trebalo da skrolujete do kraja stranice) jer želim da vam dam jedan drugi primer skretanja pažnje na klasičnu muziku, na brzinu života i na sve te male stvari koje nam promiču, a da ih nismo ni svesni.

Kakve sve sad to ima veze jedno s drugim?! Evo ovakve:

Mesto i vreme: Vašington, SAD, hladno januarsko jutro 2007. godine

Čovek je na violini svirao šest Bahovih dela oko 45 minuta. Tokom ovog vremena, pored njega je prošlo oko dve hiljade ljudi, uglavnom na svom putu na posao.

Nakon 3 minuta, zapazio ga je čovek srednjih godina i usporio svoj korak na par sekundi, a potom požurio da nastavi svoj put.

Četiri minuta kasnije, čovek sa violinom je zaradio svoj prvi dolar: žena je ubacila dolar u šešir, ni ne zaustavivši se.

U šestom minutu sviranja mladić se naslonio na zid da bi slušao muziciranje, potom pogledao na svoj sat i brzo nastavio dalje.

U desetom minutu se ispred muzičara zaustavio trogodišnji dečak, ali ga je mama u brzini odvukla dalje. Dečak je zastao još jednom da bi video violinistu, ali ga je majka ponovo povukla dalje, dok je dečak neprestano okretao glavu u pravu violiniste. Ovo se ponovilo još nekoliko puta, sa nekoliko različite dece, koju su uvek roditelji požurivali da nastave svoj put.

Za 45 minuta neprekidnog sviranja, samo 6 ljudi se zaustavilo nakratko da sluša muziciranje. Njih dvadesetak je dalo novac, a da se nije ni zaustavilo da čuje muziku. Za ovo vreme muzičar je sakupio oko 32 dolara.

Sat vremena nakon početka sviranja ponovo je tišina. Niko nije primetio, niko nije aplaudirao, niko nije prepoznao ni njega, ni dela koja je svirao.

Ono što niko nije znao jeste da je muzičar koji je svirao ispred njih bio Joshua Bell, jedan od najvećih muzičara na svetu. On je svirao jedno od najkomplikovanijih dela ikada napisanih na violini koja vredi 3,5 miliona dolara. Samo dva dana pre ovog događaja, Džošua je rasprodao svoj koncert u Bostonskom teatru, po prosečnoj ceni karte od 100 dolara.

Sviranje Džošue Bela u vašingtonskom metrou je bilo organizovano od strane Washington Post-a, kao deo društvenog eksperimenta o percepciji, ukusima i prioritetima ljudi. Pitanje kojim se bavio eksperiment je sledeće: da li primećujemo lepotu u svakodnevnom okruženju, u neadekvatno vreme? Da li se zaustavljamo da joj se divimo? Da li umemo da prepoznamo talenat u neočekivanom kontekstu?

Jedini mogući zaključak ovog eksperimenta bio je sledeći:

Ako nemamo vremena da zastanemo i poslušamo jednog od najboljih muzičara na svetu dok svira jedno od najkvalitetnijih muzičkih dela ikada napisanih na jednom od najlepših instrumenata ikada napravljenih…

Koliko još drugih stvari propuštamo?!

Aj sad lepo priznajte, koliko vas je samo skrolovalo dovde da pročita zaključak? :) E, upravo o vama i jeste ovaj tekst. Sad se lepo vratite na početak, pa pročitajte sve.

Ovaj tekst nisam napisala ja, samo sam ga prevela sa ovog izvora. Događaj nije izmišljen, opisan je u ovom članku Washington Post-a.

Zamislite da se “ekipa” Beogradske filharmonije nije “potpisala” onim transparentom i da nisu svirali Amazing Grace, tu tako prepoznatljivu melodiju iz američkih filmova.

Pojavio bi se tek po koji snimak na tako omiljenom YouTube-u, verovatno naslovljen sa: ludaci pobegli iz ludnice pa svirali u Strahinjića bana.

Ovako – dali smo im pažnju koju zaslužuju. I svaka im čast na tome.

I rest my case.

Usput, novinar Vašington Posta koji je učestvovao u onom muziciranju u metrou je dobio Pulicerovu nagradu za to 2008. godine.

Edit: hvala Draganu Babiću i njegovom Dnevniku eklektika, odatle sam ja saznala za ovaj slučaj.

Photo: http://pierretristam.com

By | 2014-04-03T22:30:47+00:00 September 21st, 2011|Male stvari|12 Comments

About the Author:

Web preduzetnica od 2011. godine - osnovala agenciju Šnajderaj, za krojenje društvenih mreža po meri, koju 2013. zbog proširenja posla preimenuje u agenciju za poslovno (web) savetovanje Marketing ITD. Govorila na nekoliko regionalnih konferencija, rado prenosi drugima znanje i iskustvo. Srećna mama Mateja i Maše. Preduzetnica po opredeljenju, futurista po religijskim shvatanjima. Moto: Dom je tamo gde su ti šifre.

12 Comments

  1. Živko Kondić Sep 21, 2011 at 17:52 - Reply

    Hah, po Novom Sadu nemamo ni prave muzičare, nego samo one skrnave alkose što žicare za pivo svirajući na akustari i pevajući već prežvakane, da prostiš, israne, pojedene i opet prežvakane i dodatno israne pesme. Ja sam fan klasične i ozbiljne muzike i retko se kad desi da naiđem na tako neki performans. Kad bi naišao, sigurno bi poslušao i odao poštovawe sviraču. ;) dobar članak. A ko ti je taj Bah? :)))

  2. albeli Sep 22, 2011 at 10:00 - Reply

    Da je eksperiment oradjen u nekom parku ili nekom drugom mestu gde ljudi provode svoje slobodno vreme rezultati bi sigurno bili drugačiji. Ovako, zima, ljudi žure na posao ili na neko drugo mesto, možda bi i obratili više pažnje ali ne maju vremena….

    • Sandra Kravitz Sep 28, 2011 at 21:19 - Reply

      moguće, da. mada, to je najprometnije mesto, plus, ljudi moraju malko da sačekaju i na njihove metroe.

  3. Igor Jaramaz Sep 22, 2011 at 10:02 - Reply

    Добар текст, мада по овоме снимку нису свирали “Amazing Grace” http://www.youtube.com/watch?v=8XreZ-t1G-Y

  4. pedya Sep 22, 2011 at 10:10 - Reply

    Da, čitao sam već o tom eksperimentu sa vrhunskim violinistom na vrhunskoj violini i gledam na to kao na – eksperiment. Zanimljiv, svakako, ali ništa više od toga. Ne mogu se na osnovu njega donositi neki validni zaključci. Bar je to moje mišljenje.

    Apsolutno se slažem da je “lepota u očima posmatrača”, ali i u ušima, na jeziku, pod prstima… Lepota je krajnje subjektivna i svako za sebe određuje šta mu se sviđa a šta ne – šta voli da sluša, šta da gleda, šta da jede (da, za mene je i kulinarstvo jedna od vrhunskih umetnosti)… Nikom ne treba nikakva edukacija da bi to znao da prepozna, edukacija je neophodna da bi se prepoznalo da li je nešto zanatski dobro urađeno ili ne, ali to nema mnogo veze sa kvalitetom umetničkog dela, jer nije tehnika izrade ta koja prenosi emocije, niti je zaslužna za to što se emocije uopšte prenose.

    Uostalom, šta je kvalitet? Ko određuje da li je nešto (u umetničkom smislu) kvalitetno ili nije? Koliko je umetnika za svog života bukvalno gladovalo, da bi se u nekoj bliskoj budućnosti njihova dela prodavala za astronomske sume? Ko je bio u pravu – oni koji su tvrdili da ta dela ništa ne vrede, ili oni koji su ih posle okivali u zvezde? Da li se odnos prema tehnici izrade promenio? Ili su ta dela vremenom počela da pobuđuju neke druge emocije? Ili su se npr. samo galerije i kritičari dogovorili šta će u narednom periodu skupo da prodaju? ;)

    I šta znači biti kulturan? Šta neko treba da voli da sluša, čita, gleda, jede, pije… da bi bio kulturan? Da li je neko nekulturan ako ne voli kavijar i šampanjac? Ili ne voli da čita Dostojevskog? Ili, eto, ne voli klasičnu muziku…?

    Naravno, postoje stereotipi i, naravno, marketing ih koristi u komunikaciji, pobuđujući određene emocije da bi se poruka što efikasnije prenela i što lakše “primila”. I to je to. Ako je BF prenela efikasno svoju poruku, ako je skrenula pažnju onih kojih je htela, ako je postigla željene (finansijske) efekte, onda je uradila dobar posao. Kad smo već kod analiza, mene ta analiza najviše interesuje. ;)

    • Sandra Kravitz Sep 28, 2011 at 21:18 - Reply

      ono što ja znam jeste da su čitave sezone bg filharmonije rasprodate unapred, i da im reklama kao takva skoro da i nije potrebna
      pre par godina sam, tako neuka, poželela da prisustvujem tradicionalnom novogodišnjem koncertu stefana milenkovića, pa pozvah neke 2-3 nedelje ranije, javi se teta i kad je čula za koji koncert želim karte rekla mi je: haha! i spustila slušalicu. ne šalim se. karata nema mesecima unapred, isto kao i za (kvalitetne) pozorišne predstave

      mislim da je poenta bila samo da malo prkosno mahnu srpskoj estradi, bez posebnog većeg cija, to mi je totalno u duhu tasovca

      sorry na kasnom odgovoru, rekoh već da sam imala problema s komentarima, trebalo mi je malo vremena da ih doteram ponovo u red

  5. Tijana Šovlja Sep 22, 2011 at 20:34 - Reply

    Da kažem i ovde: Svaka čast za post, ja sam profil na kratko ugasila, jer nisam mogla da gledam kojekakva pametovanja u vezi sa snimkom. I svađala se.
    I tako.
    Ostalo, uz kafu. :)

  6. Tijana Šovljanski Sep 23, 2011 at 10:03 - Reply

    Da kažem i ovde: Svaka čast za post, ja sam profil na kratko ugasila, jer nisam mogla da gledam kojekakva pametovanja u vezi sa snimkom. I svađala se.
    I tako.
    Ostalo, uz kafu. :)

  7. @cieloblunad Sep 26, 2011 at 13:26 - Reply

    Ja samo da prijavim da sam uredno pročitala od A do Š bez skrolovanja. :)

    A koliko koječega propuštamo… Eh…

  8. […] običaj da ovde postavljam prevode tuđih tekstova (izuzetak je do sada činio samo Komentar o filharmoniji), ali me je ovaj tekst poprilično zaintrigirao. U pitanju je osvrt na generation gap, odnosno […]

Leave A Comment