…koji to, zapravo i nije. Ne moram da u uvodu objašnjavam zašto se mnogo priča o Beogradskoj filharmoniji i Ivanu Tasovcu ovih dana. Za slučaj da ste prethodnih mesec dana proveli u apsolutnoj izolaciji, onda prvo pogledajte Hvala što ne dolazite i Izjavu Ivana Tasovca. Svoje mišljenje o ovome ću zadržati za kraj teksta (što ne znači da bi trebalo da skrolujete do kraja stranice) jer želim da vam dam jedan drugi primer skretanja pažnje na klasičnu muziku, na brzinu života i na sve te male stvari koje nam promiču, a da ih nismo ni svesni.

Kakve sve sad to ima veze jedno s drugim?! Evo ovakve:

Mesto i vreme: Vašington, SAD, hladno januarsko jutro 2007. godine

Čovek je na violini svirao šest Bahovih dela oko 45 minuta. Tokom ovog vremena, pored njega je prošlo oko dve hiljade ljudi, uglavnom na svom putu na posao.

Nakon 3 minuta, zapazio ga je čovek srednjih godina i usporio svoj korak na par sekundi, a potom požurio da nastavi svoj put.

Četiri minuta kasnije, čovek sa violinom je zaradio svoj prvi dolar: žena je ubacila dolar u šešir, ni ne zaustavivši se.

U šestom minutu sviranja mladić se naslonio na zid da bi slušao muziciranje, potom pogledao na svoj sat i brzo nastavio dalje.

U desetom minutu se ispred muzičara zaustavio trogodišnji dečak, ali ga je mama u brzini odvukla dalje. Dečak je zastao još jednom da bi video violinistu, ali ga je majka ponovo povukla dalje, dok je dečak neprestano okretao glavu u pravu violiniste. Ovo se ponovilo još nekoliko puta, sa nekoliko različite dece, koju su uvek roditelji požurivali da nastave svoj put.

Za 45 minuta neprekidnog sviranja, samo 6 ljudi se zaustavilo nakratko da sluša muziciranje. Njih dvadesetak je dalo novac, a da se nije ni zaustavilo da čuje muziku. Za ovo vreme muzičar je sakupio oko 32 dolara.

Sat vremena nakon početka sviranja ponovo je tišina. Niko nije primetio, niko nije aplaudirao, niko nije prepoznao ni njega, ni dela koja je svirao.

Ono što niko nije znao jeste da je muzičar koji je svirao ispred njih bio Joshua Bell, jedan od najvećih muzičara na svetu. On je svirao jedno od najkomplikovanijih dela ikada napisanih na violini koja vredi 3,5 miliona dolara. Samo dva dana pre ovog događaja, Džošua je rasprodao svoj koncert u Bostonskom teatru, po prosečnoj ceni karte od 100 dolara.

Sviranje Džošue Bela u vašingtonskom metrou je bilo organizovano od strane Washington Post-a, kao deo društvenog eksperimenta o percepciji, ukusima i prioritetima ljudi. Pitanje kojim se bavio eksperiment je sledeće: da li primećujemo lepotu u svakodnevnom okruženju, u neadekvatno vreme? Da li se zaustavljamo da joj se divimo? Da li umemo da prepoznamo talenat u neočekivanom kontekstu?

Jedini mogući zaključak ovog eksperimenta bio je sledeći:

Ako nemamo vremena da zastanemo i poslušamo jednog od najboljih muzičara na svetu dok svira jedno od najkvalitetnijih muzičkih dela ikada napisanih na jednom od najlepših instrumenata ikada napravljenih…

Koliko još drugih stvari propuštamo?!

Aj sad lepo priznajte, koliko vas je samo skrolovalo dovde da pročita zaključak? :) E, upravo o vama i jeste ovaj tekst. Sad se lepo vratite na početak, pa pročitajte sve.

Ovaj tekst nisam napisala ja, samo sam ga prevela sa ovog izvora. Događaj nije izmišljen, opisan je u ovom članku Washington Post-a.

Zamislite da se “ekipa” Beogradske filharmonije nije “potpisala” onim transparentom i da nisu svirali Amazing Grace, tu tako prepoznatljivu melodiju iz američkih filmova.

Pojavio bi se tek po koji snimak na tako omiljenom YouTube-u, verovatno naslovljen sa: ludaci pobegli iz ludnice pa svirali u Strahinjića bana.

Ovako – dali smo im pažnju koju zaslužuju. I svaka im čast na tome.

I rest my case.

Usput, novinar Vašington Posta koji je učestvovao u onom muziciranju u metrou je dobio Pulicerovu nagradu za to 2008. godine.

Edit: hvala Draganu Babiću i njegovom Dnevniku eklektika, odatle sam ja saznala za ovaj slučaj.

Photo: http://pierretristam.com