Ova naslovna stranica je iz decembra 1996. godine. Sećam se svog dragog tate koji me je i “navukao” na čitanje novina, prvo Dnevnika, potom Blica, a sećam se i ovih događaja sa naslovne stranice.

blic naslovna decembar 1996

Hoću da kažem: lepo je podsetiti se kako je bilo kada si imao 14 godina i lupao u one neke šerpe, verovao u bolje sutra/prekosutra/nekad i mislio si da je najveći problem da li će profesori štrajkovati ili ne, pa ćeš imati pismeni iz matematike za koji uopšte nisi spreman.

Neću da kažem: rođeni te godine ovih dana pune 15 godina, idu u prve razrede srednjih škola i najveći im je problem hoće li biti tagovani na nekim fotografijama na Fejsbuku ili neće.

Hoću da kažem: nekada je Blic bio prva i jedina novina kojoj sam se “obraćala”, koju sam sa uživanjem čitala, sa mnogo više Kultura nego Zabava sekcije.

Neću da kažem: danas se sve više okrećem nekada toliko omraženom Pressu, i nisam sigurna da li sam ja promenila ukus i/ili mišljenje i stavove ili je Blic promenio target publike.

Hoću da kažem: vrlo rado se setim svog detinjstva, jer sam bila toliko voljena i pažena i mažena, jer sam imala najboljeg tatu na svetu, uvek raspoloženog da idemo u park, šetnju, vožnju bicikl(ov)ima, na bazen, Štrand; jer sam imala najbolju i najstrožu mamu na svetu, koja je uvek imala vremena za mene i moje palačinke u ponoć i beskrajno duge razgovore koje i danas mogu da vodim sa njom.

Neću da kažem: da sam svedok koliko ljudi imaju sve manje vremena i nerava za svoju decu, da će im umesto dva sata razgovora radije uplatiti Internet-sate, da će ih umesto u park radije odvesti u neku igraonicu, i umesto na spavanje u 20h uspavljivati ih latino-američkim/turskim sapunicama do kasno u noć.

Vrede li vaše uspomene?

A koliko će vredeti uspomene naše dece?