Ova naslovna stranica je iz decembra 1996. godine. Sećam se svog dragog tate koji me je i “navukao” na čitanje novina, prvo Dnevnika, potom Blica, a sećam se i ovih događaja sa naslovne stranice.
Hoću da kažem: lepo je podsetiti se kako je bilo kada si imao 14 godina i lupao u one neke šerpe, verovao u bolje sutra/prekosutra/nekad i mislio si da je najveći problem da li će profesori štrajkovati ili ne, pa ćeš imati pismeni iz matematike za koji uopšte nisi spreman.
Neću da kažem: rođeni te godine ovih dana pune 15 godina, idu u prve razrede srednjih škola i najveći im je problem hoće li biti tagovani na nekim fotografijama na Fejsbuku ili neće.
Hoću da kažem: nekada je Blic bio prva i jedina novina kojoj sam se “obraćala”, koju sam sa uživanjem čitala, sa mnogo više Kultura nego Zabava sekcije.
Neću da kažem: danas se sve više okrećem nekada toliko omraženom Pressu, i nisam sigurna da li sam ja promenila ukus i/ili mišljenje i stavove ili je Blic promenio target publike.
Hoću da kažem: vrlo rado se setim svog detinjstva, jer sam bila toliko voljena i pažena i mažena, jer sam imala najboljeg tatu na svetu, uvek raspoloženog da idemo u park, šetnju, vožnju bicikl(ov)ima, na bazen, Štrand; jer sam imala najbolju i najstrožu mamu na svetu, koja je uvek imala vremena za mene i moje palačinke u ponoć i beskrajno duge razgovore koje i danas mogu da vodim sa njom.
Neću da kažem: da sam svedok koliko ljudi imaju sve manje vremena i nerava za svoju decu, da će im umesto dva sata razgovora radije uplatiti Internet-sate, da će ih umesto u park radije odvesti u neku igraonicu, i umesto na spavanje u 20h uspavljivati ih latino-američkim/turskim sapunicama do kasno u noć.
Vrede li vaše uspomene?
A koliko će vredeti uspomene naše dece?
Moje uspomene JAKO vrede, ali o tome možeš da čitaš u mom blogu, a tvoj tekst me je JAKO dirnuo i naveo na razmišljanje. Zbog dece, naročito. Gledam mog brata kako je ushićen svojim malenim sinom, koga je dobio dosta kasno, i ne želim ni da pomislim da će mu jednog dana uplaćivati Internet sate radije nego da se njime bavi – zasad je obostrana fascinacija velika!
čitam, stojiš mi u RSS pa pratim sve (objašnjavala sam u nekom postu ovde i kako :)
ja se iskreno nadam da ću imati vremena za svoje dete / decu barem onoliko koliko su moji roditelji imali za mene…
Inače ovo sam ja, Nada Đurović, al' sam zaboravila da ako se ulogujem preko Twittera, izlazi nick (ovaj komentar možeš da obrišeš, razume se).
Vrlo često sam sebi postavljam to pitanje: "Posvećujem li dovoljno vremena svojoj deci". Na jednom od blogova bio je naveden neki citat na tu temu. Parafraziram. "Deci je dovoljno svega 5 minuta dnevno roditeljske pažnje, ali bez kompromisa 5 minuta SVAKI DAN". Ovako kada čitamo 5 minuta ne deluje mnogo. Čak naprotiv. Strašno je kad roditelji sagledaju čitavu situaciju (ako uopšte bilo šta i sagledavaju) i shvate da možda nedeljama ili mesecima ne mogu skupiti tih 5 minuta pažnje i ljubavi. Dranje, kritike i prekore nećemo da računamo jer to nije pažnja i ljubav.
Oni ce o svojim uspomenama pricati sa jednakim zarom kao i ti. I nece misliti da su manje vredne od nekih drugih. A novine… Pa, tada smo imali rezimske i one koje su protiv. Danas su sve kontrolisane na ovaj ili onaj nacin. Alterativa bi sada mogli biti e-portali. Pa i ovakvi blogovi kao sto je tvoj.
Svaki period života vredi sa distance…i onome čiji je to život. Koliko god da je sadašnjost profanisana, nekome će budućnost, njegova sadašnjost, biti još gora. Nažalost. :(