Mora, majko, nemamo od koga drugog da učimo.

Nije moguće da nijedan restoran, kafić, kafeterija, čajdžinica u Srbiji nije čula za Foursquare.

Nije moguće da se niko pre nekih tamo amerikanaca stranih plaćenika domaćih izdajnika nije dosetio da časti svoje posetioce za redovno posećivanje.

Nije moguće da nijedan vlasnik pobrojanih objekata nema barem nekog prijatelja/brata/kuma koji bi mu predložio pomenuto.

Ne mogu, a da se makar jednom dnevno ne setim Mileta Kekina i ove njegove misli:

Ali, dok to gledam, razmišljam koliko se kod nas cijeni sposobnost da razmišljaš drukčije? Pitam se bi li Mark (Zuckerberg, prim.aut.) imao takvu imovinsku karticu da je, kojim slučajem, s istim kvocijentom inteligencije rođen negdje drugdje – recimo u Hrvatskoj.  Zanima me bi li ovdje našao spozora, bi li neka od silnih državnih agencija za poticanje poduzetništva posudila par tisuća dolara nekom balavcu za pokretanje društvene mreže?

‘Kakve mreže? Mene si došao zajebavat!’

Mnogo se ovih dana govori o unapređivanju Interneta u Srbiji, o dolasku PayPala, e-bankingu, e-trgovini, o razlozima slabe razvijenosti online kupovine, o cenama imanja Interneta i ponudi provajdera.

I opet smo krenuli od naopačke.

Umesto da rešavamo uzrok, mi bismo odmah na posledice.

Isto se uradilo i sa zapošljavanjem invalida, romske i ostalih ugroženih manjina – umesto da su prvo dobili priliku da se osposobe za rad, da uče škole koje vole (za slučaj da ne razumete o čemu pričam, pozovite udruženje slepih i slabovidih, gluvih i oštećenog sluha, invalida bilo koje kategorije i pitajte na koji fakultet njihovi članovi mogu da se upišu, sa garantovanim sredstvima za učenje), poslodavcima je naređeno da ih zaposle, pa gde god i kako god. Neko rekao inkluzija?!

A je l’ radio neko istraživanje po Srbiji koliko ljudi zna šta je internet, imejl, veb prezentacija, veb dizajner, sajt. Da li se brzina protoka iskazuje u kilobajtima ili kilobitima. I šta je, zapravo, taj bajt i bit.

Šest hiljada godina civilizacije da bi nam Ekrem bio V.I.P.

Izbacićemo informatiku iz srednjih škola, a unapredićemo Internet poslovanje u Srbiji?

Neće da može, Šojiću.

A možda je neko i predložio vlasnicima pobrojanih i podrazumevanih lokala ovako nešto i kod nas.

Sigurna sam da mu je vlasnik odgovorio:

“Kakve mreže? Mene si došao zajebavat!”

Mislite o tome.

P.S. hvala Netokraciji i Ivanu za inspiraciju.

[EDIT] P.P.S Eto predloga za MTID:

Hajde da, evo, zajedno organizujemo besplatne seminare za preduzetnike, mala i srednja preduzeća o značaju Interneta i postojanja na njemu, društvenim mrežama i njihovim blagodetima, radionice (makar jednočasovne!) o načinu online komunikacije sa (potencijalnim) klijentima.

Lako ćemo sa decom u osnovnim školama – oni su ionako daleko ispred svojih roditelja po informatičkoj pismenosti.

Šta ćemo sa srpskim preduzetnicima i privrednicima?

Ko će njih uključiti u svetske tokove, ako ne mi, Internet zajednica Srbije?

Prva se dobrovoljno javljam da potpuno besplatno pričam o hobiju moje majke koji je dobio svoje mesto na društvenim mrežama.