IZMENA: Sve ono što sam htela da kažem u tekstu koji je napisan pod ovim naslovom staje u sledeće:

Do samih svojih kostiju, iskreno i bez imalo sarkazma, ironije i podsmeha, žalim svakog čoveka kojem je potrebno objasniti zbog čega bi trebalo biti optimista i verovati u bolje sutra.

A sad, originalni tekst:

Ne umem da objasnim potrebu jednog čoveka da se baci kamenom na osmeh drugog. Razumeti to nikad neću. Nisam planirala još da se javim, i dalje slažem kockice svoje slagalice, ali ovo ne mogu da oćutim.

Drugi sam autor po redu čiji je tekst objavljen na 365 lepih dana, odmah sam prihvatila Mušemin poziv da napišem tekst, jer zaista Imam ja razloga za 365 lepih dana. I moj je tekst onakav na kakve ste od Zmue i navikli. Tu je da (pokuša da) vas natera da mislite o njemu.

Takva sam. Uvek nasmejana. I kad je lepo i kad je manje lepo. I kada dopraćam i kada ispraćam. Kada sam tužna, osmehujem se. Kada sam srećna, smejem se od srca. Onako, glasno, da zvoni.

I kada ne mogu nešto da promenim, kada ne mogu da nateram svet da stane, ja zaustavim vreme u svojoj glavi. Zamislim se. Nateram sebe da poverujem u ko zna zašto je to dobro i nastavim dalje. Sa osmehom, dakako.

Izvinite, o, preuzvišena Jovana Gligorijević, što Vas nismo lično, personalno, pismeno, na memorandumu, sa okruglim pečatom i delovodnim brojem, pozvali da budete deo reke optimizma.

Oprostite, premudra Jovana Gligorijević, nama nedostojnima što smo se drznuli da se i dalje smejemo i čak, avaj!, prenosimo svoje osmehe drugima!

Ne zamerite meni maloj što spominjem ime Vaše zalud.

Jer ja sam elitista i nemam pravo na to.

Elitista sam, jer koristim Internet i u poslovne svrhe. Zapravo, živim od njega.

Elitista sam, jer su mi putovanja po Evropi otvorila oči, a Internet im dodao noćni vid, pa vidim mnogo dalje od onih koji nisu iz ovog kazana ni provirili.

Elitista sam, jer radim 8-10h u kancelariji svakog radnog dana, pa dođem kući i nastavim sa radom barem još 4h.

Elitista sam, jer nisam pristala da sedim kod kuće brojeći diplome i dane na birou za nezaposlene.

Elitista sam, jer vrlo rado sebi priuštim spa vikend. Da bih mogla ponovo da preživim radnu nedelju od preko 60 radnih sati.

Elitista sam, jer i meni svakog meseca stižu računi za fiksne i mobilne telefone, struju, komunalije, kablovsku, rts pretplatu, Internet.

Elitista sam, jer se i meni redovno obračunava porez. I redovno ga plaćam. Sama. Isto kao i te pobrojane račune.

Sama. Od svog elitističkog rada.

Znate kako, poštovana Jovana Gligorijević, da ste napali mene lično nasmejala bih se i ni osvrnula. Isto kao što ne reagujem nikad na lajanje kera po dvorištu. Ne laje kera sela radi, ne?

Ali.

O, evo ga ovo strašno Ali.

Ponosni sam deo jedne zajednice. Jednog divnog komjunitija, u kojem je zaista mnogo dobrih i dragih ljudi, koji su puno toga uradili. Za Kraljevo, na primer. Za Japan. Za Kikindu. Za škole. Jedni za druge. Za sve nas.

Deo sam jedne porodice, čije je prezime 365lepihdana.

A Vi ste se, uvažena Jovana Gligorijević, drznuli da na nasmejanu porodičnu fotografiju uramljenu u ram pod nazivom 365lepihdana bacite blato.

E, pa – neće moći.

Ova je porodica pokrenula reku optimizma na svoj elitistički način. Ali smo uspeli da nađemo 62 razloga za optimizam u Srbiji do sad. Elitistički, dakako.

Trebalo je da pročitate i komentare na sve te tekstove. Puno je tu osmeha izazvano, puno lepih reči – ne reka, nego okean optimizma teče našom zajednicom!

A šta ste Vi uradili po pitanju tuđeg osmeha?

Ništa.

Pokušali da skinete i ove naše.

Sram Vas bilo!

Mislite o tome…