Celog života su mi govorili da bi trebalo da budem advokat, jer sam se stalno nešto bunila, borila protiv nepravde, kukala za korist ovoga ili onoga, bila predsednik razreda i u osnovnoj i u srednjoj školi (ne zašto što sam bila najbolji đak, nego zato što sam bila najlajavija). Mene to ipak nije suviše zanimalo. Ne u tom obliku, barem.
Oduvek sam volela da pišem, imam započeta dva romana (jedan je poprilično odmakao), nepoznat broj prič(ic)a po spomenarima i pesmaricama, nagrađivane pismene radove iz srpskog jezika, ko zna koliko pisama napisanih u tuđe ime.
Imam i trocifren broj seminarskih radova, dvocifren broj diplomskih, nekoliko magistarskih – sve pisano u tuđe ime. Jer, od nečega je moralo da se živi, a ja, kao što rekoh, volim da pišem. Ali, nisam upisala, kao što sam htela, jezičku gimnaziju. Upisala sam ono što mi se u datom momentu činilo kao najbolja solucija: ekonomsku školu, smer turistički tehničar. Te ’97. godine je poslednji put upisano samo jedno odeljenje turističkog smera, i bilo nas je više od 600 koji su kao prvu opciju stavili taj smer. Na 32 mesta u odeljenju. Bila sam oduševljena jer sam prošla u jedno od “najjačih” odeljenja u Novom Sadu, a i jer ću obići svet, putovati svuda, videti sve i svja.
To se desi kada sa 15 godina biraš opredeljenje, a nemaš blagu ideju šta ono zapravo znači. Da, svi smo hteli da postanemo Slobodan Mićić – koliko ja znam, niko iz odeljenja nije. Ne kažem da se ne bave turizmom, ali ne onako kako smo mi zamišljali to zvanje.
Nisam postala ni advokat, a ni turistički tehničar. Čak ne radim ni kao ekonomista, iako imam VII stepen i zvanje dipl. oec. (da, tako se piše skraćenica za diplomiranog ekonomistu, jer se koristi nemačka reč ;).
Možda sam neka vrsta pisca. Ako mogu voditeljke posle jedne izdate knjige da se zovu spisateljice, možemo i mi, blogeri, sa preko 130 tekstova, rekla bih… Ali, definitivno se ne bavim ničim što su mi savetovali, niti onim za šta sam se školovala. Zašto? Zato što se bavim onim što volim.
U tekstu Ima li smisla ulagati u svoje obrazovanje? sam načela ovu izuzetno kompleksnu temu: vaša profesionalna orijentacija je samo vaša, vi ćete se baviti tim poslom par decenija u svom životu. Vi! Ne vaši roditelji. Izaberite ono što volite da radite, inače nikada nećete biti zadovoljni. A ako volite nešto što nije profitabilno, postoje načini kako da spojite neprofitabilnu ljubav sa profitabilnom veštinom i dobijete uskoro profilisanog stručnjaka koji će sigurno imati posao ;)
Ovo, eto, nije bila klasična priča o studiranju i obrazovanju, već više neka vrsta stimulacije da se ipak borite da radite ono što volite, jer vas to, pre ili kasnije snađe.
Ukoliko želite da saznate kako sam se ja školovala, da ne bih istu priču pričala na više različitih mesta, tu je intervju koji sam dala za Beleške o obrazovanju, privatnim i državnim fakultetima, kao i o “šivenju” karijere, za Dobar posao.
Ono što bih ipak želela da vam sugerišem, ako prihvatite, je sledeće:
Jedna od najboljih životnih odluka mi je bila da budem student u drugom gradu. Ništa vas bolje ne pripremi za život kao situacija kad dobijete novac za dve nedelje, a posle plaćenih računa i dva dana “razbacivanja” na plazme, eurokremove, koka-kole i poručene pizze shvatite da imate novca samo još za dva dana – ali hleb i pavlaku, ovaj put. Možda.
Izađite iz roditeljskog doma, drugačije nećete upoznati svet. Ako živite u Beogradu, vi ste u još boljoj poziciji nego oni koji će se prvi put susresti sa njim – i baš to treba da vas natera da iznajmite sobu, i makar jednu zimu prizimite plaćajući račune, hranu i izlaske od džeparca. To će od vas napraviti osobu koja ume da ceni novac i raspolaže njime, a samim time, bićete mnogo bolji radnik, i – ko zna – možda i “sam svoj čovek”, u narodu poznatiji kao “privatnik” ;)
Ovim tekstom podržavam mlade ljude da donesu samostalnu odluku o svom budućem zanimanju i projekat “Profesionalna orijentacija u Srbiji” koji sprovodi Nemačka organizacija za međunarodnu saradnju GIZ, u partnerstvu sa Ministarstvom prosvete, nauke i tehnološkog razvoja i saradnji sa Ministarstvom omladine i sporta Republike Srbije. Cilj projekta je da osposobi mlade da promišljeno, valjano i realno odluče o izboru zanimanja a potom i obrazovanja, da planiraju karijeru i uključe se u svet rada.
Tekst je objavljen i na stranici Profesionalne orijentacije
…treba se naći u “koži koja ti najviše odgovara” na svim životnim poljima i sam izabrati put kojim ćeš krenuti…trezveno i razumno za godine koje imaš i prilike koje ti se nude…samo, kako to objasniti mladima ;) svi smo to prošli…treba pričati i pisati što više, jedini način
Upravo tako :)
Hvala, Lidija, na komentaru :)
Zanimljivo je Sandra da su vam svi preporučali da postanete advokat, a vi ste pisanjem tuđih diplomskih i magisterskih radova otvoreno priznali da činite kazneno dijelo.
Teško se je vaditi na besparicu kada se čini kazneno dijelo, iskreno nisam to očekivao od vas.
Barem je to kao mladenačka ludost sada u ipak zrelijim godinama trebala ostati tajna :)
Zapravo, krivično delo nisam činila ja, nego oni koji su taj rad predavali kao svoj ;)
Moje je da pišem na teme koje mi se zadaju, a šta će osoba da uradi sa tim nije moj ni krivični ni prekršajni problem. Eventualno može biti samo etički.
Hvala na komentaru :)
“…vaša profesionalna orijentacija je samo vaša, vi ćete se baviti tim poslom par decenija u svom životu. Vi! Ne vaši roditelji. …”odavno se borim sa okolinom bas na konto ove tvoje konstatacije. Ovo prvenstveno treba da znaju roditelji a ne da uglavnom lece svoje komplekse preko dece!
Treba im pomoci,podsticati ih i usmeravati ali na osnovu decijeg kapaciteta, talenta i licnog opredeljenja. Nije lako, ali je po meni jedini ispravan nacin da deca odrastu u zadovoljne odrasle koji znaju svoj put.
Inace, svako iskustvo je dragoceno i moze se primetniti i u drugim oblastima poslovanja. tako da uvek podrzavam edukaciju pa i u kasnijim godinama :)
“Jedna od najboljih životnih odluka mi je bila da budem student u drugom gradu. Ništa vas bolje ne pripremi za život…”
Ovo potpisujem :)
Stvarno mi je interesantno kako se mnogo nas školovalo za sve i svašta. Lično od srednje škole nemam skoro pa nikakve koristi. Izabrao sam železnički smer jer tada nisam znao šta želim, a parola je bila “pa ok, bar na železnici uvek ima posla posle srednje …”. I da je to istina – hvala, ne hvala, volim nešto drugo :)